Zamahnu rukom kao da od sebe tera mušice i komarce. Iza tog zamaha ostale su neizgovorene reči – odlazite, odlazite sećanja! U poslednje vreme često je na taj način pokušavao da otera misli koje su mogle ponovo da ga povuku u ponor.

Proleće je godišnje doba kada se čula bude zajedno s prirodom i preplavljuju telo. Taj period pupoljaka i cvetova pokretao ga je u ranoj mladosti, stvarajući od njega buktinju želja, nade i vere. Proleće je za njega bilo i vreme zaljubljivanja i najvećih radosti. U proleće je zapažena njegova fotografija, ona zbog koje sada ne spava. U istom prolećnom mesecu, godinu dana kasnije, upoznao je devojku s te fotografije, svoju životnu ljubav. U tom istom mesecu dobio je i svoje dve devojčice, sada već skoro devojke.

Osim mirisa šume i divlje procvetale trešnje na ivici planine, kojih izgleda nije bio ni svestan, te večeri nije osetio nijedan drugi miris. Iz njegove duše i povijenog tela kao da su iščezla sva čula, istopila se ili se negde zgnječila i osušila.

Sporo se pakovao dok su mu misli lutale od Beograda, preko Pariza, do Njujorka — grada koji je dugo osećao kao svoju drugu kuću.

Brzo je navukao duksericu, jer na planini zahladi čim sunce zađe. Prebacio je ranac preko ramena, a sa zelene trave podigao tešku torbu sa nekoliko foto-aparata i stalaka. Ne osvrćući se više, krenuo je stazom krupnim koracima, kao da juri za nekim ili nečim. Posle pet minuta zastade i glasno reče:

„Pa ja sam se zagubio!“

Brzo je mislio, posebno u kriznim situacijama, a ova je zaista bila takva, jer se u daljini čulo zavijanje vukova.

„Ohoooooo, eeeejjjj“, poče da doziva, dok se eho vraćao sa planinskog visa.

Negde je čuo da se vukovi boje galame, ali nije bio siguran u te priče. Iz izlizanih farmerica izvukao je manju sijalicu i po zemlji tražio neko drvo kojim bi se eventualno branio. Tek što je pronašao nešto što je ličilo na trulu tojagu, u blizini se začu pucanj iz puške, a potom i muški glas:

„Eeeej, javi se, gde si?“

Obradovao se kao majka svom novorođenčetu, ali mu se na licu nije videla radost.

„Šta je sad ovo, zašto sam se uplašio? Kao da moj život nešto vredi… Sram te bilo, vukova se bojiš, a celog života se boriš s njima“, prekorevao je sebe uz grižu savesti, možda baš zato što je shvatio da je strah, ta primarna emocija, još prisutan u njemu.

„Ovde saaaam, među borovima, zalutao sam“, odgovori krupnim glasom, nalik baritonu.

„Drži upaljeno svetlo, stižem“, ču opet glas neznanca s puškom, nekako siguran i umirujući, a odmah potom začu i lajanje psa. Pas je bio hrabar pored svog vlasnika, ali je u suštini bio plašljivac i nikada ne bi napuštao dvorište bez pratnje.

Nepoznati Milošev spasitelj stigao je brzo. Svoju sijalicu, koja je više ličila na reflektor, uperio je u zaglavljenog fotografa, između straha i stida. Čovek s puškom odmah je prepoznao osobu koja je pred njim stajala ukočeno i zbunjeno. Video ga je pre nekoliko sati kada je izašao iz parkiranog džipa s beogradskim registarskim oznakama i uputio se ka vrhu planine.

„Prijatelju, bre, pa mnogo si se zadržao, vuci će te rastrgnu“, reče čovek s puškom Milošu, koji je pokušavao da se pribere.

„Za mnom“, kao da naredi, i krenu kroz gusto drveće.