Selo Mrštane, sa oko 320 domaćinstava i 1147 stanovnika, nalazi se na svega pet kilometara od Leskovca, smešteno u plodnoj leskovačkoj kotlini, koju njegovi meštani vekovima obilato koriste, pa se ono ubraja u jedno od bogatijih leskovačkih sela.
Taj utisak i sami smo stekli prolazeći kroz tesne i krivudave ulice, pored velikih kuća sa lepim fasadama i ogradama, koje mogu da konkurišu i onima na Dedinju, naravno ne i po stilu, ali ima i onih malih, oronulih, jer nema sela bez sirotinje.
Za Mrštance kažu da su veoma marljivi i vredni ljudi. Iz ovog sela mnogo je školovanih koji su stekli ugled u svetu, ali u Leskovcu postoji jedna šala o njihovom tvrdičluku, koju mnogi ne negiraju.
Mrštane ima i veoma moderan mobilijar, postavljen ove godine, gde deca provode najveći deo dana, ali ih danas nije bilo zbog lošeg vremena.
„Od nas ne može da se uzme, samo da nam se daje“, šali se na našu opasku predsednik Saveta mesne zajednice, s kojim smo se telefonom čuli da dogovorimo razgovor, ali nismo uspeli. Najpre je u razgovoru s urednicom pristao, pa rekao da mora da se konsultuje s članovima saveta, da bi na kraju rekao da ne sme. I tu se završio razgovor.
Druga ekipa novinara boravila je danas, delom po kiši, u Mrštanu, do koga se stiže preko Ančiki i Bratmilovca, skrene se desno pored groblja, pa pravo i ulazi se u centar sela. Put je solidan, ali krivudav i tesan, pa je brza vožnja nepoželjna.
Obilazimo selo. Ima dve prodavnice, jedna u centru, mala. Ima i četvorazredne škole, a vide se i raskopane ulice jer je početkom godine počelo da se radi na kanalizaciji.
Od centra sela, sa onom malom prodavnicom, račvaju se dve ulice. Jedna vodi ka Osnovnoj školi „Radoje Domanović“ i fudbalskom terenu, dok druga prolazi pored krsta sa parkom i dalje ka ostatku sela, kao i do druge prodavnice.
Iako je naša poseta selu bila po kišnom i tmurnom danu, naišli smo na vredne ljude koji, uprkos vremenskim prilikama, odlaze na njive traktorima. Iz kuća se širio miris pečene paprike, a nekoliko meštana okupljalo se ispred prodavnice, razmenjujući po koju reč, dok su drugi pripremali drva za predstojeće zimske dane. Naišli smo i na jezera od vode.
U ovom prostranom selu smo očekivali zelenu prirodu, mnogo zelenila, no osim nečega što liči na mali park, ništa drugo nismo videli.
Nažalost, uprkos našem interesovanju, nismo uspeli da dobijemo više informacija o selu, jer su Mrštanci, da li zbog bojazni ili zbog svojih obaveza i briga, ili su jednostavno ljudi koji ne vole „strance“, uglavnom odbijali razgovor za Jugmediu. „Ne volim novinare“, kaže mlađi čovek pri pokušaju da ga zaustavimo. Jasno i glasno. Reče i ode svojim poslom.
Ipak, jedan od retkih koji je bio voljan da govori bio je Ivan Stanković, koji nam je ukratko opisao situaciju u selu.
“U selu je veoma raznolika situacija; seljak kao seljak može da se bavi poljoprivredom, a ljudi koji su zaposleni rade u firmama u Leskovcu. Bitno nam je da imamo kulturu, prosvetu, zdravstvo i pravosuđe. Ovde u Mrštanu nemamo Dom kulture; prvo treba ovde izgraditi Dom kulture, školu imamo, ali treba napraviti nešto za đake da imaju gde da kupuju hranu. Ljudi se pretežno bave poljoprivredom, uzgajaju papriku, paradajz, krompir i još po nešto. Neko živi super od toga, a neko preživljav“, objašnjava.
Razgovarali smo i sa Marijom Stevanović, koja je izrazila zabrinutost zbog nedostatka osnovnih institucija poput apoteke, Doma kulture i pošte u Mrštanu. “Smatram da bismo mogli da se potrudimo da imamo apoteku i poštu kao što ima u Bratmilovcu i naselju Ančiki. Mi ovde nemamo ništa, iskreno. Ulice nisu asfaltirane, napravili su haos, pogotovo zbog ove kanalizacije. Kada produžite ovom ulicom, videćete baru kao bazen”, priča Marija i upućuje nas ka velikoj bari.
Naša šetnja kroz Mrštane potvrdila je njene reči. Sporedne ulice bile su blatnjave bez uličnog osvetljenja, pune tragova vozila i dubokih bara, što je posledica nedavne obilne kiše i neuslovne infrastrukture, ali meštani ostaju verni svojoj zemlji i svakodnevnim poslovima, uprkos svim izazovima.
Svako selo ima i lepih strana, ali mi, nažalost, nismo uspeli da ih čujemo.
Ono što smo čuli, ali mimo mikrofona, to je da većina meštana Mrštana nikada ne bi živela u gradu, misleći, verovatno, na Leskovac, te da neizmerno vole one prašnjave ulice tokom leta i blatnjave u ovakvim danima. Nadaju se da će, posle kanalizacije, doći i asfalt po sporednim ulicama, s obzirom na to da je ovde samo glavna asfaltirana.
Zanimala nas je i istorija sela, rađanja i veselja, ali nismo imali s kim da razgovaramo. Mrštanci su očigledno škrti na rečima.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Istina je ja trazio od ujku 59 eura treba mi za lek za deset dana da mu vratim fok platu neprimim on se kune da nema a jak covek i od tada ga nesmatram za ujku
krempi nek pomakne enmon kamion i vrati jendak da se ne sakuplja voda….sve im malo
Čula sam da mrstane loši ljudi