Spomen-park „Svetilište palim borcima za slobodu u Vlasotincu“, kako ga je nazvao idejni tvorac arhitekta Bogdan Bogdanović (1922-2010), nalazi se na mestu starog vlasotinačkog groblja.  Ovaj memorijal nastao je povodom 30 godina od završetka Drugog svetskog rata (1975) i skoro pola veka je mesto okupljanja i druženja mnogih Vlasotinčana, naročito dece i omladine.

Staro groblje, kako ga i danas zovu meštani, već krajem tridesetih godina 20. veka bilo je nedovoljno za mesto od 5000 stanovnika. To je najviša tačka u samoj varoši odakle se pruža odličan pogled na naselje i reku Vlasinu. Nije neobično kod Srba da su seoska groblja na takvim lokacijama. Međutim, sa povećanjem broja žitelja i sa razvojem higijene, staro groblje je odavno bilo prevaziđeno. Opasnost od zaraza samo je još ubrzala preseljenje groblja na današnje mesto, a taj proces je okončan desetak godina nakon Drugog svetskog rata.

Tako je nastao slobodan prostor za izgradnju spomen-parka borcima revolucije i žrtvama fašizma (1941-1945), koji je izgrađen je u periodu od 1973. do 1975. godine. Opština Vlasotince je, u saradnji sa boračkom grupom SUBNOR-a, započela realizaciju planova za izgradnju spomen-parka u znak sećanja na poginule borce i civile stradale tokom Drugog svetskog rata. Opštinski odbor SUBNOR-a je inicijator izgradnje spomenika. Finansijer je SO Vlasotince uz zalaganje tadašnjeg predsednika opštine Lazara Tasića.

„Prema dokumentaciji koja se čuva u Arhivu u Leskovcu, Bogdan Bogdanović je prostor spomen – kompleksa zamislio kao svetilište revolucionarne ideje, postavljenog na atraktivnoj lokaciji, koja privlači ljude i motiviše ih da izvesno vreme provedu na tom prostoru. On je planirao dve vrste okupljanja, organizovano i spontano. Bogdanović je planirao da se organizovano na ovom mestu priređuju omladinski i pionirski susreti, pionirske vatre, prijem u Savez, vojnička zakletva, manifestacija opštenerodne odbrane i dr. Spontano svakodnevno okupljanje koje ne isključuje igru najmlađih i pesmu srednjih i viših omladinskih uzrasta. Postoji čak mogućnost organizovanja scenskih manifestacija, kao i mogućnost izuzetnog okupljanja naroda u sudbonosnim trenucima“, objasnila je Mare Janakovа Grujić, autorka izložbe „Večito“ posvećene  Bogdanu Bogdanoviću.

Čitav spomenički kompleks sagrađen je od vrste tvrdog kamena – granita, Mominog kamena koji se vadio na obližnjem kamenolomu oko 21 km južno od Vlasotinca u Grdeličkoj klisuri. Kamenoklesarske i zidarske radove na ovom lokalitetu organizovao je i koordinirao Bogdanović, a izveli su ih ne samo domaći klesari, već i čuveni klesari iz pirotskog kraja, iz sela Temska. Masivnu horizontalnu kamenu ploču sa imenima izradio je lokalni kamenorezac Petar Petrović.

„Prostorna kompozicija spomen-parka sastoji se od punog elipsoidnog amfiteatra, aleje kamenih blokova ukršenih reljefima i centralnog pilona. Centralni element spomenika je 12 metara visok pilon – monolit od kamenih blokova nazvan „čuvar“, koji bdi nad razbacanim velikim amorfnim gromadama sa uklesanim stilizovanim oblicima, koje je autor nazvao „cvetnim lavirintom“ ali i svakodnevnim manifestacijama životne radosti. Kamene gromade cvetnog lavirinta ukrašene su stilizovanim ukrasima i prigodnim stihovima koje je napisao naš čuveni pesnik Vasko Popa“, tumači Ivana Cvetković, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš.

Rodoljubiva pesma Vaska Pope (1922-1991) ima četiri distiha na četiri kamena. Za razliku od nekih drugih Popinih epitafa, ovi u Vlasotincu imaju i dozu lokalne osobenosti kao što je vinova loza ili mistrija. Očigledno da je pesnik proučio istoriju Vlasotinca pre nego što je napisao pesmu.

Zvezda nas je naša nadživela

I spaliću svakog palikuću.

Zvezda na početku može da predstavlja crvenu zvezdu kao simbol revolucije, jer je SUBNOR naručio spomenik pre svega za partizane. Međutim, pošto nema epiteta „crvena“, zvezda nema samo usko ideološku odrednicu. Ona može biti recimo zvezda vodilja, sunce slobode ili nešto slično što je vezano za ovaj simbol. Drugi stih govori o kažnjavanju palikuća, a poznato je da su bugarski fašisti u Drugom svetskom ratu spaljivali sela na području Crne Trave i Vlasotinca.

Mistrijo, zaigraj tamo

Gde je naše srce stalo!

Drugi distih se nadovezuje na prvi, jer mistrija kao zidarska alatka „zaigra“ tamo gde su paljene kuće. Naravno ovaj deo Srbije je poznat po zidarima, tako da je to dodatno lokalno značenje.

Vinova lozo, produži

Pesmu naših damara!

U trećem distihu imamo pak obraćanje vinovoj lozi po kojoj je Vlasotince prepoznatljivo. I pošto je u prethodom distihu „ostalo srce“, odnosno izgubljeni su životi onih koji su branili kućni prag, sad oni žive i kroz ritam pesama što slave junake uz vino.

Poenta pesme je u završnom distihu:

Ako se zaželite naših obraza,

Pomilujte u podne ovaj kamen.

U podne je zbog sunca kamen najtopliji kao što su bili obrazi poginuli za slobodu. Žar borbe se još oseća i prenosi na potomke. Na kraju zvezda, koja je pomenuta na početku, prenosi toplinu, tako da je veza junaka i novih generacija u stvari večiti krug slobode.

Iako je Popa pesmu napisao po narudžbini, ona ima umetničke kvalitete. U njoj se mogu uočiti glavne odlike njegovog osobenog pesničkog jezika kao što su lapidarnost i eliptičanost. Pesnik polazi od zadatih ideoloških okvira i lokalnih osobenosti, ali ih prevazilazi koristeći pre svega poetske simbole.

Svečana komemorativna ceremonija povodom otkrivanja završenog spomen-parka i predstavlje javnosti dogodilo se 8. oktobra 1975. godine. Ovaj datum izabran je kao proslava 31. godišnjice početka bitke za oslobođenje Vlasotinca. Ceremoniji je predsedavao tadašnji predsednik SUBNOR-a Srbije, general-potpukovnik JNA Momčilo Dugalić, a prisustvovalo je više od pet hiljada građana.

Tako skoro pedeset godina „Staro groblje“ je mesto okupljanja i druženja mnogih Vlasotinčana, naročito dece i omladine. Tu se deca svakodnevno igraju bez obzira na godišnje doba. Održani su brojni komemorativni skupovi, ali i pesnička druženja, dečje radionice, koncerti, žurke i slično, sve ono što je u slavu života, kao što je zamislio Bogdan Bogdanović.

Kako bi spomen- park bio sačuvan, u studiji Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu ovako je opisano trenutno stanje i predložene su mere zaštite.

„Spomen-obeležje, koje je opšte poznato kao „Staro groblje“, ima umerene znakove degradacija, zaprljanja, tragove grafita i vandalizma, ali uopšteno posmatrano predstavlja uglavnom i dalje dobro održavan kompleks.  Lokalitet redovno posećuju i koriste meštani, redovno se polažu venaca i organizuju druge slične počasti. Takođe, na ovom mestu se svake godine održava nekoliko komemorativnih ceremonija. Sve ove stvari govore o tome da lokalna zajednica još uvek neguje ovaj prostor, sećanja i ideje koje su utkane u spomenički kompleks. Tako osmišljena ambijentalna celina mora se u celosti sačuvati kao i svi skulpturalni elementi, arhitektonski oblici i urbana shema memorijalnog kompleksa u Vlasotincu. Svako uvođenje novih elemenata parternog uređenja, mobilijara, signalizacije i rasvete, koji se vizuelno mogu dovesti u kontekst spomen – obeležja ugrozilo bi njegov identitet“, zapisano je u „Studiji zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca, zaštita i očuvanje stare čaršije“.

This slideshow requires JavaScript.

Od dvadeset memorijalnih spomenika Bogdana Bogdanovića rasutih po teritoriji bivše Jugoslavije, spomen-park u Vlasotincu je jedan od bolje realizovanih i očuvanih. Autor povezuje arhitekturu, vajarstvo, istoriju, etnologiju i mitologiju, ostavljajući iza sebe jedan osoben umetnički pečat poznat širom sveta. Bogdanović prevazilazi uske ideološke socrealističke okvire i stvara jedno vanvremensko umetničko delo, koje, iako svedoči o trenutku nastanka, spaja neolit sa nekim budućim periodima.