Oko tri hiljade meštana deli samo 100 do 200 metara od urbanog načina života, koji stambene zgarde posmatraju preko neviljivog zida, posebno oni iz centralne ulice Dubočica, kojom se pešice sapliću i zaobilaze rupe, dok vlasnici automobila „krše kola“.

Kada prelazim raskrsnicu sa semaforima, stanem i iskrivim vrat da pogledam naniže i naviše asfaltiranu ulicu sa mladim drvoredima, pa onda podignem pogled i odmaram oči na stambenim zgradama. Zatim se malo okrenem i još jednom bacim pogled na moju školu. Posle toga udahnem duboko i zagazim u moju ulicu.

Ovako za Jugmediu priča sedamnaestogodišnja Ana, devojka četvrtog razreda Trgovinsko-ugostiteljske škole, koja sa roditeljima, sestrom, bakom i dekom živi skoro na kraju ove ulice, tačno 205 metara od one raskrsnice. Dok smo čekali zeleno svetlo na semaforu, primetili smo je kako podiže glavu visoko i polako je okreće levo i desno.

Parkiramo automobil na nečemu što liči na neasfaltirani trotoar i prilazimo. Devojka pristaje na razgovor.

„Nije tako strašno, samo rupe i prašina“, pokušavamo da je utešimo.

„Niste bili zimus, niste bili pre mesec dana. Da ste videli, videli biste kako je kada padne kiša. Tada je ulica puna vode, formiraju se mini jezera koja teško zaobilazimo, a kada ih zaobilazimo, cipele se napune blatom. Pa to je prava pustolovina“, priča žustro tek stasala devojčica sa brzom gestikulacijom ruku.

Ne kažemo ništa, jer ta jezera videli smo pri kraju ove zime, a posle slabe kiše. „Biće bolje“, kažemo devojci dok nam priča da Jugmediu čita, a posebno njeni roditelji.

I zaista, kada se iz naselja Rade Žunić u Leskovcu uđe u naselje Dubočica, kao da ste ušli u velegrad, iako retko koji deo Leskovca podseća na veliki i blistavi grad. Jer, razlika je ogromna.

Ovo veliko naselje, koje na dva dela deli magistralni, nedavno asfaltirani regionalni put prema Bojniku, ima sudbinu svih perifernih naselja oko Leskovca, odnosno, formirano je na divlje, bez urbanističkih planova i planski građenih kuća. Formirano je kao i sva ostala naselja pre šesdesetak godina, kada se Leskovac punio sa svih strana i rastao brže od moći i htenja lokalnih službi.

„Tada je bilo veoma teško kupiti plac u urbanizovanom delu grada. Em što je plac od četiri ara koštao veoma mnogo, em što se do njega dolazilo preko nekih listi, ali bogami i preko protekcije i potkupljivanja službenika“, priča jedan od starijih meštana koji je svojoj porodici sagradio kuću ovde kada se spustio 50 kilometara iz rodnog sela.

Iz tih razloga nastajala su divlja naselja poput Rade Žunić, Slavka Zlatanovića, Štrkovog i Ohridskog naselja.

Zato su ulice ovde tesne i liče na seoske sokake, iste onakve iz kojih smo dolazili.

„Ovde su nerešeni imovinski odnosi. Neće niko da povuče svoju ogradu. Putevi su neasfaltirani jer u njih ne može da se uđe“, odgovara na pitanje Jugmedie gradonačelnik Leskovca, Goran Cvetanović.

BANDERE

I zbog toga, i samo zbog toga, naselje Rade Žunić ima jednu kratku ulicu u kojoj su bandere nasred puta.

„Priča za rubriku verovali ili ne“, komentariše gospodin srednjih godina, koji podešava svoju uniformu i pristaje da „u prolazu“ „prozbori koju“ o mukama meštana 14. ulice, koja se spaja sa Ulicom Dubočica.

Parkirali smo se baš u toj ulici. Jedva. Jer, zaobilazili smo prvu u nizu banderu nasred ulice. No, u rikverc nismo mogli. I dok smo se mučili, čovek u uniformi objašnjava kako je nastala legendarna 14. ulica.

„Bandere su, zapravo, postavljene dok ulica nije proširena. Jer vlasnik placa nije hteo ni da se povuče ni pedalj. Nekako su se, izgleda, ovi iz grada nagodili, pa je to on prodao, teren je raščišćen i sada ispada da su bandere nasred ulice. A problem je rešen nedavno“, objašnjava, mada se taj isti niz bandera proteže i kroz drugu paralelnu ulicu, malo po sredini, malo po kraju puta.

Sve ulice ovde nose brojeve. One poprečne. Imena imaju samo glavne ulice unutar naselja – Dubočica, i ona na regionalnom i asfaltiranom putu – Ulica Rade Žunić, iako je davno donesena odluka da se nazivi ulica menjaju.

„Ne menjaju se zbog ličnih dokumenata“, objašnjavaju meštani.

I da se vratimo Ulici Dubočica. Dakle, na svom početku, idući od Trgovačke škole, pa preko onih semafora, ulica je široka, skoro kao bulevar, neasfaltirana, naravno. Onda se iznenada negde na sredini sužava jer su je dve kuće stisle za dve trećine ulicu, suzile do bola, a nadalje krivuda, sužava se i dobija na širini dok se i ona na svom kraju ne pretvori u sokak.

Vodovodna mreža je ovde stara, cevi pucaju skoro svakodnevno, jer su meštani pre nekoliko decenija sami uvodili vodu. Gradsko preduzeće Vodovod je na kraju sve to legalizovalo, ali zaposleni sada imaju problema, kao i sami meštani, budući  da su non-stop na terenu zbog pucanja cevi. Prosto, njihov tesan profil ne može da izdrži pritisak iz vodosistema Barje, pa se mreža menja u jednoj po jednoj ulici.

„Sirotinja uvek sve skuplje plaća. Da sam imao pare da podmitim onog inspektora, i ja bih imao kuću na Hisaru. Tada smo deo podnožja Hisara zvali Leskovačko Dedinje i tu su mogli da kupe samo bogati komunisti“, jada se onaj stariji sagovornik.

A vaš novinar u međuvremenu uspeva da se izvuče iz ulice sa banderama, naučeno vozi polako da još više ne rasklimata C3, polako prelazi semafore, pa preko naselja Dubočica i celog grada Leskovca vraća se u svoj dom kroz ulice iste kao u naselju Rade Žunić.

Jugmedia je pitala gradonačelnika Leskovca o problemima meštana naselja Rade Žunić, pre svega o neasfaltiranim ulicama.

Na videu ispod pogledajte i čujte šta je rekao.