Na samo par kilometara od centra Leskovca nalaze se tri naseljena mesta u kojima se živi drugačije, bez kuknjave na loš život, bez svađa i zavisti, mesta gde se ljudi takmiče ko će više i ko će bolje, a onima koji imaju manje pomaže se bez potenciranja dobročinstva. To su Nomanica, Zloćudovo i Gornje Krajince – sela kroz koja do sredine devedesetih godina prošlog veka nije moglo da se prođe blatnjavim ulicama, i gde se sastavljao kraj sa krajem.

Mi smo danas posetili Gornje Krajince, selo sa najvećim brojem dece, selo sa vrednim i pitomim domaćinima, i selo u kojem je svaka ulica asfaltirana, za razliku od Leskovca. Do njiva se dolazi automobilom preko asfalta, što je san svakog poljoprivrednika na jugu Srbije.

„Kada sam ja išao u školu, morao sam u gumenim čizmama, a naša deca danas žive kao ona u gradu, možda i bolje, jer ovde nema gde, i bukvalno, da se uprlja noga“, priča predsednik Mesne zajednice Boban Milenković.

Do ovog sela pored starog autoputa stiže se iz dva pravca – preko Bratmilovca, Mrštana i Donjeg Krajinca s jedne strane, i s druge preko regionalnog puta za Vlasotince, pa se skrene levo kroz Nomanicu i Zloćudovo. Ovaj drugi put je duži za jedan kilometar, ali je lepši i širi, bez rupa i krivina.

„Kuće su ovde lepše nego u Leskovcu“, kažem svom domaćinu Novici Vučkoviću dok prolazimo kroz dva sela.

„Takve su i u Gornjem Krajincu“, odgovara.

I jesu, ali mene je zanimalo kako je došlo do preporoda, kako su nastale prelepe kuće tamo gde su bile straćare i kako su skupoceni traktori i automobili zamenili ona kola sa konjima i kravama.

„Naši dedovi, pa i očevi su se oduvek bavili poljoprivredom, ali su svaštarili i sve proizvodili na otvorenom. A onda se neko setio pa napravio prvi plastenik, pa su za njim krenuli i drugi. Sada su hektari i hektari pod savremeno opremljenim plastenicima. Postoji takmičenje, ali ono kreativno, bez podmetanja i ljubomore. Porastao je standard, mnogo se radi, ali se i lepo živi“, komentariše Vučković.

Sa modernizacijom ovde nije napušten patrijarhalni način života, pa u jednoj kući pod istim krovom živi i po 12 članova, kao, na primer, porodica Stojković, gde su nas dočekali braća Aleksandar (31) i Marko (28) sa suprugama Milicom i Marijom, ali i sa dvoje od četvoro dece. Za njih kažu da su najvredniji i najbogatiji domaćini.

„Sticalo se i nasleđivalo od kolena na koleno, kao i način života. Iako u kući ima tri kuhinje, mi volimo da se okupimo oko jedne trpeze, slađe je i lepše“, objašnjava stariji Marko.

A za trpezom su i baka Radmila (47) i deka Rade, pa ih je ukupno 12-oro iz tri generacije. Poslovi su podeljeni, baka i deka se brinu o kravama i svinjama, za koje mladi ni ne znaju koliko ih ima, ali dodaju da se gaje samo za svoje potrebe. Mladim suprugama i majkama prepuštena je kuća, čuvanje dece i spremanje obroka, a braća rukovode imanjem od 10 hektara.

Za 10 godina iz budžeta grada Leskovca u Gornjem Krajincu je uloženo oko dva miliona evra, izračunali su meštani.

„Imamo pet hektara povrća pod plastenicima, ostalo je na otvorenom. Proizvodimo i dinje, sezonsko cveće, ali i pšenicu i kukuruz.“

Aleksandar i Marko su, kao i njihov otac i deda, na poljoprivrednim dobrima otkako znaju za sebe.

„Nije lako raditi na poljoprivredi jer se radi po ceo dan, ali treba imati na umu pogodnosti poljoprivredne mehanizacije i sezonske radnike. Naš najveći problem je kako, zapravo, doći do radnika, iako je pri kraju jeseni dnevnica iznosila 5.000 dinara“, objašnjava stariji brat koji angažuje sezonce iz Batulovca, opština Vlasotince.

Mladi iz ove, kao i ostale imućnije porodice, nisu uvek pod plastenicima. Odmaraju se u vreme verskih praznika. Tada se pakuju i kreću put mora, planina i banja.

„Ne, ne kajem se što sam iz Leskovca došla u Gornje Krajince. Prvo zbog ljubavi, drugo, živim bolje nego u gradu“, odgovara Milica na moje pitanje.

Ovde se preko 80 posto domaćinstava bavi poljoprivredom, ali ovde žive i sudije, lekari, medicinske sestre, učitelji, profesori…

„Zanimljivo je da se svi vraćaju sa studija. Neki rade u Nišu, putuju jer neće da idu iz sela, dok većina radi u Leskovcu. U poslednjih desetak godina ne sećam se da se neko iselio. I sada imamo mnogo dece na studijama u Beogradu i Nišu, pa je tokom leta selo prepuno“, komentariše Boban Milenković (36), predsednik Saveta mesne zajednice.

Gornjem Krajincu nedostaje ambulanta i to je naredno što će se tražiti.

No, kao i u svakom društvu, ima i onih koji žive od skromnih plata. U još nedovršenoj kući zatekli smo porodicu Veljković sa petoro dece, od kojih su neka tek prohodala, dok su druga u školi.

„Živimo od jedne plate – moje plate i očeve penzije. Imanje nemamo, snalazimo se kako umemo i znamo“, priča Toplica Veljković, otac petoro dece.

Na pitanje kako se, generalno, živi u selu, odgovara – dobro.

„Zato što svako hoće da ti učini, svako da izađe u susret“, dodaje.

Gornje Krajince, sa oko 700 stanovnika, ima četvororazrednu osnovnu školu sa 40 učenika i vrtić sa 30 dece, jednu prehrambenu prodavnicu, dve poljoprivredne apoteke, pekaru, mesaru i jedno preduzeće, „Benko“, parketera u kojoj radi petnaestak ljudi, ali i jednu kladionicu.

Na pitanje gde se mladi okupljaju, starešina sela kaže da se okupljaju u kladionici, a Vučković brzo dodaje da će za koji dan krenuti izgradnja objekta za mesnu zajednicu, gde je predviđena i prostorija sa video bimom i gde će se okupljati mladi.

„To će biti mini Dom kulture, da mladi pogledaju neki film i da se druže. Inače, Leskovac je blizu, mladi imaju svoje automobile, pa provod i zabava nisu problem“, objašnjava moj domaćin.

Ovde postoji i stadion na kojem još zelenu travu pasu ovce, koje po drugim leskovačkim selima nisam videla, jer je lokalni fudbalski klub ugašen i pripojen klubu u Zloćudovu. Međutim, u školskom dvorištu se tokom leta održavaju veliki turniri, na kojima se okupe oko dve hiljade mladih, a u pripremi je Akademija fudbala za pionire, koja će krenuti sa radom u proleće.

U centru sela postavljen je pre godinu dana krst sa ograđenim prostorom, a Milenković je letos sam napravio letnjikovac.

I opet se, sa mojim domaćinom vraćamo na poljoprivredu, jer smo sa svih strana okruženi plastenicima. Neki su prazni, pripremljeni za skorašnju sadnju biljaka, u drugima se zasad već prihvatio, a treći čekaju vredne ruke.

„Broj plastenika se povećao onog trenutka kada je ovde stigla elektrifikacija polja, u ova naša tri sela u nizu i samo još u Svircu. Ušteda je velika, čak 10 puta. Odlična je to stvar“, komentariše Vučković.

A o potrošnji struje i plaćanju brine udruženje čije će sedište biti u budućoj zgradi Mesne zajednice Gornje Krajnice, koju napuštamo u prvom sumraku, pa se pale prve sijalice po kućama, čiji odsjaj pada na mesingane ograde.

Ipak, da ni ovde nije sve idealno, dovoljno je reći da nema vodovodne mreže, već se meštani snabdevaju vodom iz svojih bunara. Neki toče vodu iz leskovačkog vodovoda u susednim selima, neki onu bunarsku filtriraju, ali upućeniji veruju da je vodovodna mreža naredni potez vlasti iz Leskovca.

This slideshow requires JavaScript.

Ono što je rešeno to je atmosferska kanalizacija, pa sada septičke jame ne smrde.