Sloboda se osvaja znanjem. To je misao koja mi stanuje poslednjih meseci u glavi. Mi odavno, odavno nismo slobodni. Ne zato što znanja nemamo, već što je znanje odavno, kao i mi, poniženo. Odgurnuto postrance u mračnom kutku, prekriveno prašinom.

Htela sam da pišem o aktuelnim dešavanjima u Srbiji. Mučila me je pomisao na ekonomiju naše zemlje. Kako je sve stalo usled blokade. Pitala sam se šta i kako dalje. Jer posledice blokade nisu male, niti naivne. Kada staje život, staje i novac, kreativnost, ideja, investicije, napredak i razvoj.

A onda pomislim, koji napredak? Koji razvoj? Mi smo stali i pre blokade. U svakom pogledu. U svakoj sferi života.  Mi smo došli do kraja puta. Za nas nema boljitka. Sve je obezvređeno godinama unazad. Znanje, ideja, karakter, individualnost. Obezvređen je čovek i njegova suština.

Nije jedini problem sadašnja vladajuća struktura. Takva je bila i prethodna. Bahata, osiona i polupismena. Unižavani smo godinama kao nacija. Nestao je osećaj ponosa i dike zato što smo Srbi. Mi smo narod koji je iznedrio brojne junake, naučnike, umetnike, pisce. A sve manje ih pominjemo. Udžbenici su puni matematičkih računica a sve manje je pisane reči o našim velikanima. O junaštvu, pravdoljubivosti, hrabrosti i saosećanju. Nedostaje nam fundametalni osećaj strasti prema ljudima koji su promenili svet. Godinama unazad, strast se gasila i ugasila. Živeli smo u tami, beznađu i mukloj tišini. A šta se tišinom i mrakom hrani? Neznanje, slavoljublje, idolopoklonstvo, jednoumlje i nekritičnost.

A onda se desio klik na prekidaču zemlje Srbije. Neko je upalio svetlo. Iz dubine ponora i beznađa, oživela je nada. Nada da je ovom filmu došao kraj. Da se filmska traka oštetila i da je nastupio prekid filma. Dalje ne može.

Desio se narod Srbije. Svetla su počela da se pale. Jer mi smo preci srpskih junaka. Nekada smo bili jaki i moćni kao i ostatak Evrope. Zašto onda ne bismo srušili barijere našeg kulturnog, industrijskog i ekonomskog razvoja? Zašto onda ne bismo srušili ovdašnje Osmanlije?

Mi smo narod bogate prošlosti, korena i zemlje. Da li ćemo odustati kada se svetla ugase i zavlada muk ili ćemo zaurlati tako glasno da ćemo prestraviti tišinu? Hoćemo i možemo, jer su nam mladi to i pokazali. Da život katkad za nas ima onaj ,,kec’’ u rukavu.

A kako će se sve završiti? Pesimisti bi rekli isto kao i svaka revolucija do sada. Deca će postati ljudi koji će se razočarati jedni u druge onda kada se stolice ponovo budu delile. Optimisti bi rekli, drugačije od svega do sada jer ,,sve teče, sve se menja’’.

A koju ćete stranu, vi dragi čitaoci zauzeti, to svakako zavisi od vašeg mentalnog sklopa i njegove borbenosti. Ili ćete svetlo upaliti i zaurlati kao vuci na nepravdu i neistinu, ili ćete ćutati sve dok vas mrak, malo-pomalo ne pojede.

Uzalud verujete u sopstvenu žilavost.  Mrak ima oštre zube.

dr Nataša Dimitrijević