Od prostrane kuće poznate Zorice Arsić sa Radan planine ostao je danas samo pepeo. Izgorela je za pola sata, pretvorila se u buktinju i pala. Skoro da nisu ostali ni temelji. Tako je ova žena, borac za očuvanje životne sredine, humanista i borac protiv krivolovoca i krađe šume sa ove pitome planine, ostala bez ičega.

Dim se pored peći u dnevnoj sobi pojavio oko 14,15 sati dok je Zorica pila kafu sa  bračnim parom iz komšiluka.

„Odmah smo uzeli aparat za gašenje vatre, mada vatre tog momenta nije bilo. Dok je komšija rukovao aparatom, komšinica i ja smo zalivale vodom. No, ništa nije pomoglo. Iznenada je sve eksplodiralo“, priča za Jugmediu Arsićeva.

Ona ne zna uzrok požara. Pominje dimnjak, kojeg je sama čistila. Teško govori jer je pod sedativima.

„Vatrogasci su brzo stigli. Nije vredelo, bila je i policija“.

Zorica Arsić je viša medicinska sestra iz Leskovca, koja je pre 20 godina ostavila posao i otišla da živi na imanju svog oca u ataru sela Ivanje, opština Bojnik.

U to vreme, kao i danas, u podradanskim selima živeli su samo stari ljudi, pa je ona dobrovoljno pomagala da oni svaku bolest lakše prebole, prelazeći kilometre i po velikim snežnim nanosima.

Poslednjih godina pitoma Radan planina postala je privlačno mesto za ljude s novcem, pa se vikend naselje uvećavalo.

Zorica je nesebično davala sebe za svako stablo na Radan planina, za divlje životinje. Borila se protiv nelegalne seče i za očuvanje životinjskog fonda, pa je zato često dolazila na udar lopova, koji nisu prezali i od toga da je preko tabloida iz Leskovca optuže za sve što nije učinila, iako je njih trebalo davno strpati u zatvor za mnoga ilegalna dela.

Posle laži iznetih u javnost, Zorica Arsić više nije bila ista žena. Smanjila se, povukla se u sebe. Bojala se svoje senke, jer su, osokojeni, oni koji su je ocrnili, nastavili još brutalnije.

Njoj su bogati vikendaši pretili, dolazili joj ispred kuće, pišali joj na pragu i kleli se da će je iseliti sa planine, a pred sobom su imali samo humanu i bespomoćnu stariju ženu.

Pre godinu dana dobila je dugo traženu i očekivanu dozvolu za eko domaćinstvo, ali, uplašena i istraumirana, nije smela da radi.

Ona se, pošto je kuća na Radanu postala pepeo, pre sat vratila i Leskovac. Dok razgovaramo moli da ništa ne pišemo.

„Čega se još bojiš?“, pitamo, ali ne dobijamo odgovor.

Pišemo na osnovu njenih ranijih žalbi i na osnovu suza koje smo gledali na njenom licu.

Zorica Arsić neće više biti zaštitno lice Radan planine, neće više nikome smetati.

„U toj kući mi je sve izgorelo, stvari, garderoba, fotografije, uspomene, moj život“, uspeva jedva da izgovori.

Možda se zaista zapalio dimnjak, ali ovo je prilika da još jednom ponovimo iživljavanja nad Zoricom Arsić, koju novinari, kao enciklopediju Radan planine, nisu zaobilazili, a pesnici pisali pesme o njoj, o ženi sa blagim srecem, mekom dušom, ženom humanistom i borcem, od koje su silnici i moćnici sa dubokim džepom i bahatim umom, napravili uplašenu osobu, neprepoznatljivu u poslednje dve godine, do bola.