Živimo u vremenu digitalizacije, kada nam je za pronalaženje bilo koje informacije potrebno svega pola minuta. U tom obilju informacija rađaju se nove generacije koje rastu rame uz rame s tehnologijom. Za neke od roditelja ovo predstavlja veliki izazov, a to je nastanak problema u razvoju dece, zatim brojni trendova koje deca slepo prate, prekomerna količina korišćenja društvenih mreža, ali i velika zavisnost.

Ovde se postavljaju brojna pitanja: Da li dečiji mozak može da prati brzi razvoj tehnologije? Da li je tehnologija dadilja? Kakve posledice deci može proizvesti tehnologija? I kako možemo da iskoristimo pametno sve ono što nam pruža internet?

Odgovore na ova pitanja pronašli smo u Dečijem dispanzeru Leskovac u Razvojnom savetovalištu kod psihologa Snežane Plavšić iz Leskovca. Svi putevi su vodili kod nje, jer je ona, prema mišljenju mnogih roditelja i kolega, jedna od najcenjenijih stručnjakinja Leskovca, kada je reč o psihičkom razvoju dece.

Ova tema, nažalost, još uvek nije dovoljno zastupljena. Roditelji često ostaju bez jasnih smernica i prepušteni su samostalnom istraživanju u potrazi za adekvatnim odgovorima. Cilj ovog istraživanja nije senzacionalizam, već podizanje svesti o važnosti zdravog odrastanja dece u savremenom društvu.

Pitali smo Snežanu Plavšić zbog čega deca provode toliko vremena na telefonima, da li je to posledica manjka vremena koje roditelji imaju za njih i šta bi zapravo bio zdrav pristup u vaspitanju u digitalnom dobu?

“Nećemo optuživati roditelje da nemaju vremena, ali prosto vreme je takvo. Ovo je vreme brzog tehnološkog napretka, i prosto je to deo navike roditelja i njihovog svakodnevnog života. Jako je teško, kada ste roditelj, da nešto što je deo vaših svakodnevnih navika sklonite u interesu deteta, onda kada to za dete nije dobro”, objašnjava  Plavšićeva.

Dodaje da je važno praviti razliku u pristupu zavisno od uzrasta deteta.

“Odgovor nije isti kada pričamo o svim uzrastima dece. Stavovi Svetske zdravstvene organizacije i većine psihologa su vrlo jasni po pitanju toga da za malu decu telefoni apsolutno nisu. Oko toga nema više različitih stavova, da li je tehnologija u interesu dece ili nije. Tehnologija je deo današnjeg svakodnevnog života i napretka društva, i ne možemo da kažemo sada da to nije potrebno, zato što će kontra argumenti reći da je potrebno da se deca upoznaju sa savremenim načinom komunikacije, socijalizacije i tako dalje, ali ono oko čega nema dileme je da je za malu decu do tri godine apsolutno štetno”.

Ekranizacija šteti deci

Na pitanje kako ekranizacija utiče na decu i šta se događa kada roditelji, na primer, gledaju televiziju u prisustvu mališana, Snežana daje kratak i jasan odgovor: „Jednostavno ne gledati“.

“Sada su ekrani sve veći, i oni dominiraju prostorijama. Naravno i mnoge prethodne generacije su gledale televiziju, bilo je televizije i u našem detinjstvu, ali ekrani nisu bili toliko dominantni i sa toliko jakim bojama. Jednostavno nije do te mere okupiralo pažnju dece, nije dominiralo prostorom”.

Dodaje da u savremenim domovima veliki ekrani u potpunosti zauzimaju prostor i da je nemoguće da ih svako ne primeti  bez obzira na uzrast.

„Ako dete ima godinu dana pa čak i manje, potpuno će biti fascinirano, zato što su to slike jakih boja koje se smenjuju brzo. Postoji neka dinamika, i normalno je da to privlači pažnju deteta i da to dominantno usmerava pažnju deteta na taj ekran. Tako da moj savet roditeljima je da jednostavno u prisustvu deteta ne uključuju tako velike ekrane i televizore. I, naravno, dobro je probati da ne koristite mobilne telefone, ili da ga samo koristite u svrhu telefoniranja, koliko god je to moguće. Ali moguće je sigurno mnogo više od ovoga što danas roditelji čine“.

Sve više dece sa razvojnim poteškoćama

U Razvojnom savetovalištu, Snežana se svakodnevno susreće sa decom koja imaju različite poteškoće, među kojima su najčešće problemi u govoru, socijalizaciji, komunikaciji i organizaciji pažnje.

„Ukoliko je dete u jako ranom uzrastu dominantno izloženeo uticaju tehnologije to svakako ugrožava njegov razvoj. Ovakav nivo izloženosti se na žalost dešava češće nego što bismo očekivali, i kada do problema dođe, roditelji nam ne retko priznaju da nisu imali dovoljno informacija o štetnim uticajima preranog uvođenja tehnologije u život deteta“.

Roditelji često pribegavaju telefonima kao sredstvu za smirivanje dece, ali sagovornica Jugmedie upozorava da je to loša praksa.

„Naučno je dokazano da detetu do tri godine telefoni uopšte nisu potrebni nikako. Ekranizacija je dominantan uticaj na dete, a to nije imanentno njegovom normalnom razvoju.“

Mozak deteta ne može da prati tehnološki razvoj

„Tehnologija se ekstremno brzo razvija, a čovek se ne razvija tako brzo. Nama je kroz evoluciju bilo potrebno hiljade godina da bismo razvili neke funkcije i da bismo se prilagođavali sredini. Ne može ljudski mozak a pogotovo mozak deteta, da prati tehnološki razvoj“.

Prema njenim rečima, dečiji mozak se razvija kroz manipulaciju predmetima iz prirodne okoline, kroz komunikaciju sa ljudima i životinjama. Taj proces omogućava pravilno formiranje sinapsi i kognitivnog razvoja.

„U protivnom, ako nema tih podsticaja, već se izlaže veštačkim, dolazi do prebrzog odgovora. Dete dobija neku vrstu trenutne satisfakcije, i onda ne može da organizuje pažnju kako treba. U malom uzrastu su govor, socijalizacija, komunikacija, pa čak i inteligencija ugroženi. Dete ne uči da rešava probleme u svojoj okolini, ne manipuliše predmetima, ne razvija govor kroz interakciju sa ljudima. Dete to nema na ekranu“.

Posebno ističe i vezu između govora i fine motorike.

„Za razvoj govora, verovali ili ne, važna je i grafomotorika kako dete koristi prste. Jer su centri u mozgu za govor i grafomotoriku međusobno povezani. Mnogi autori govore o tome da su neposredno blisko povezani motorni razvoj i intelektualni razvoj. Samo ukoliko se detetu pruži prilika da se penje, skače da razvija motorne veštine, to je osnova za njegov intelektualni razvoj. Nećemo podstaći inteligenciju deteta ako ga učimo da reprodukuje neke stvari, a to sada roditelji savremeni rade, jer kada dovedu dete koje ima probleme i onda kada kažemo dete ima problema njihov odgovor je: ’“Jako je pametno, evo pitajte ga zna da broji, ili zna da priča na engleskom“. Znači, roditelji su fokusirani na to šta je dete naučilo napamet, a ne kako razmišlja i kako razvija osnovu za mišljenje“.

Prekomerna usmerenost na tehnologiju, dodaje, ograničava dete, kako u motornim aktivnostima, tako i u društvenim interakcijama sa vršnjacima. „Dete treba da se druži jer tako razvija socijalne veštine. Ako ga izolujete i date mu telefon “jer je lakše”, a vi uzmete svoj, to je očigledno pogrešan put“.

Kako roditelji mogu da rade sa decom ako uoče ove probleme

„Veoma je važno da roditelji prate razvoj deteta i da se edukuju“, poručuje Snežana Plavšić.

„Kada je prvo dete u pitanju, roditelji često ne znaju, informacije koje čitaju nisu uvek tačne, a saveti iz okoline često su pogrešni. Čujemo stvari poput: „Dečaci govore kasnije“, ili „u porodici imamo primer da dete nije govorilo do četvrte, pa je završilo tri fakulteta“. To jednostavno nisu merodavne informacije“.

Zato ističe važnost stručne pomoći: Razvojno savetovalište u Dečijem dispanzeru u Leskovcu otvoreno je za sve, bez uputa i zakazivanja.

„Ranije se smatralo da je u redu da dete ne govori do treće godine, ali danas se zna, rana intervencija je ključna. To su sve mere koje se preduzimaju čim se uoče razvojne poteškoće, kako bi se one prevazišle. Roditelji se često plaše da priznaju sebi da dete ima problem, ali to ne sme da bude tabu. Zato i postoji Razvojni centar. Problemi u razvoju nisu sramota. Važno je da ih na vreme uočimo i reagujemo. Bolje intervenisati rano, nego čekati, pa da dete sa pet godina još uvek ne govori“.

Plavšićeva objašnjava da kašnjenje u razvoju govora može dovesti do negramatičnog govora, problema u socijalizaciji i spontanosti u komunikaciji.

„Ako se određene funkcije razvijaju između 15. meseca i dve i po godine, tada intervencija daje najbolje rezultate. Tada se prirodnom potencijalu deteta dodaje podsticaj, i razvoj može teći normalno. Kasnije je to mnogo teže, jer se neuronske veze ne formiraju tako brzo i mozak više ne prihvata informacije na isti način. Sve što se ne nauči do druge godine, kasnije se teže usvaja“.

Dodaje da ukoliko se intervencija sprovede kasnij, odnosno kada se neuronske veze više ne formiraju na taj način i ne tako brzo, jer sve ono što se uči do prve i druge godine ne naučimo više toliko stvari nikada kasnije u životu onda više neurološki dete ne prihvata na taj način intervenciju.

Kako izgleda proces intervencije?

„Kada nam dođe dete, zajedno sa roditeljima pravimo plan intervencije. On zavisi od toga šta detetu nedostaje u razvoju, ali i u njegovom okruženju“, kaže Plavšić.

„Na primer, ako dete ne ide u vrtić, to je prva preporuka, jer komunikacija sa vršnjacima podstiče razvoj. U proces se uključuju i drugi stručnjaci: dečiji psihijatar, defektolog, logoped. Psiholozi prate razvoj deteta i zajedno sa roditeljima rade na uspostavljanju rutine,  šta uključiti, šta izbaciti iz svakodnevnog života deteta, kako podsticati razvoj i kako meriti napredak“.

Kada su telefoni i televizija dopušteni mališanima?

„Sve to zavisi da li dete ima neke razvojne probleme. Posle treće godine je moguće uz ograničeno vreme uz nadzor roditelja izložiti dete eventualno pola sata do sat dnevno toj vrsti sadržaja, ali, opet kažem – nije neophodno. Generacije dece su odrasle bez svega toga i roditelji su opet nalazili načine da im okupiraju vreme“.

U svetu u kojem živimo tehnologija je neizbežna. Međutim, telefoni i ekrani ne mogu zameniti roditeljsku pažnju, dodir, igru i razgovor i ljubav.

Kako ističe psiholog Snežana Plavšić iz Leskovca, detinjstvo ne može da se odloži dok tehnologija „prođe“. Razvoj se odvija sada i svaki propušten korak kasnije je teško nadoknadiv. Zato je, ipak, ova tema jako važna, jer upravo u ranim godinama leži temelji budućeg života jednog deteta, ali i budućnost novih generacija.