Kada sam krenula ka Halkidikiju i slušala priče o Afitosu, zamišljala sam razglednicu: razasuto cveće po balkonima, šarenilo koje se preliva niz kamene sokake, miris mora koji se penje do kamenih prozora. Zamišljala sam duh starine i meštane koji, oslonjeni na kapiju, kazuju priče svojih predaka.
I zato sam mislila da su ovde cene smeštaja najskuplje na grčkom moru — od 100 do 150 evra po noćenju. Pa pošto o toj sumi samo mogu da maštam, rekoh sebi: ajde da upijem taj raj na zemlji, ili „Kameno srce Halkidikija“, kako ga zovu.
A onda – stvarnost!
Kuće jesu od kamena, ali ne sve. Mnoge su obnovljene i doterane da podsećaju na starinski stil, ali atmosfera više liči na scenu za 
turiste nego na život sela. Poneka poluraspadnuta kuća, koja čeka svoju obnovu, jedini je podsetnik na prošlost. Sokaci su uski, ali nisu topli i slikoviti kao oni italijanski ili oni u Pargi. I što me najviše iznenadilo – cveća skoro i da nema.
Afitos danas više odiše turističkom žurbom nego tihim životom. Ljudi koje srećem gotovo su svi ugostitelji – ljubazni, ali nestrpljivi da vas privuku u svoje restorane ili prodavnice suvenira. Hrana je odlična, vino bogato i ukusno, ali i papreno skupo.
Najveći dragulj sela je pogled na more – tirkizni pojas koji se razliva ispod litice. Ali kada sam se spustila do obale, voda uz samu ivicu delovala je mutno, a uvale nisu onako bajkovite kakve sam zamišljala.
U centru sela stoji crkva posvećena Svetom Dimitriju. Ime sam jedva saznala jer natpisa nema, a nije bilo ni vodiča ni sveštenika. Turisti pitaju, raspituju se, ali odgovora nema. Kao da je i crkva, iako stoji kao srce sela, prepuštena ćutanju.
Afitos, međutim, nosi bogatu istoriju. Još u antičko vreme bio je naselje ribara i vinara, a kroz vekove je menjao gospodare i ime. Danas u njemu žive Grci i doseljenici, turisti i povratnici – mešavina ljudi i sudbina – ali pravi život sela teško se može osetiti.
Najveća ironija jeste da u selu bogatom istorijom turista danas ne može da pronađe ni hlad pod drvetom. A da apsurd bude potpun – skretanje za Afitos na glavnom putu nije obeleženo tablom. Kao da selo skriva sebe, ne dozvoljavajući da ga pronađe onaj ko o njemu nije unapred čuo.
U Afitosu ima i luksuznih hotela iznad ne tako lepe plaže, u njima taverne sa cenama od kojih se vrti u glavi. Kažu da je pogled noću sa terasa tih hotela predivan, ali mi nismo hteli da čekamo noć, već umorni od onoga šro smo videli tokom dana.
I to je možda najtačnija slika Afitosa – selo koje ima čime da se pohvali, ali kao da se usteže da podeli svoju dušu. A kad se duša ne deli, ni selo ne dobija oreol, osim onog koji mu veštački stavljaju skupe turističke agencije.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Nije lepo. Moglo je i ovako Milice. Afitos se razlikuje od ostalih mesta na Kasandri. Uske ulice koje odišu Mletačkom kulturom i arhitekturom kao što je Kotor, Praga ili Dubrovnik. Tačno je da je danak gospodinu evru dalo ovo malo mesto, ali je svakako vredno posete. Ako ste hteli da malkice ovo mesto učinite bezvrednim onda napišite i da je u blizini lidl gde možete kupiti maslinovo ulje i kroasane. A sad malo ja. Idite do Afitosa obavezno. Lepše mesto na Kasandri ne postoji. Drugačije od svih ostalih. Ako zanemarite gužvu kao što je svuda od Kefalonije do Dubrovnika, doživećete na trenutak lepotu Mediterana . Pozdrav
Bila sam. Lepota posmatrača je u sopstvenom oku. Ja sam tako videla. Mnogo sam čitala, bajke, moja očekivanja su bila veća. Naredni put možete Vi napisati, imate prostor. Uvek.