Oduvek sam volela da čitam – a kako više pišem, postajem slobodnija, opuštenija, reči same dolaze. Reči su moćne – u komunikaciji, razumevanju i lečenju duše. Za pisanje je potrebno da poznaješ sebe i da učiš ceo život – i o sebi i o drugima. Treba da se čita puno, ali pisac treba da se bavi i sam sobom. Ja to činim u tišini, noću. Tada razmišljam o tome ko sam i pronalazim se iznova – priča za Jugmediu Nataša Dimitrijević, doktorka ekonomije, koja poslednjih godina sve više zauzima prostor na književnom nebu Leskovca.

Razgovaramo u kafiću sa preglasnom muzikom, gde se jedva čujemo. Kafići su mesta gde Natašu često viđamo – ovoga puta ispijala je kafu sa suprugom, svojim vernim i pouzdanim partnerom i ocem dve devojčice, kao i sa svojom drugaricom. Nataša tvrdi da ima tremu, ali to se u njenim odgovorima ne primećuje. Oni su inspirativni – kao i njena proza – mekani i sa dušom.

Oči

„Volim da sedim i da posmatram ljude. Posmatram oči – poglede zagledane u sebe i druge. Oči za mene imaju svoju priču. I ne samo oči, već pokret celog tela – ruke, stisak šake, prsti… Celo telo“.

Žena krhkog tela i veselog pogleda, koja uvek drži do sebe, svog stava i izgleda, počela je da piše vrlo mlada, odmah po završenom fakultetu. Pisala je kratke priče za „Mladi reporter“, časopis Resurs centra iz Leskovca. Ne zna da li su bile kvalitetne, ali se seća da su čitane na lokalnom Radiju 016.

„Bila sam srećna što slušam svoje priče na radiju. Bila sam mlada i ponosna“.

A onda je usledila duža pauza – udaja, karijera, deca, kuća… Pre četiri godine napisala je prvu priču, u vreme korone koja nas je menjala i vraćala sebi i svom unutrašnjem svetu. U međuvremenu je izdala dve zbirke. U prvoj – „Breathless“ (Bez daha) – tridesetak priča napisano je u trećem licu. Druga, „Kasno je za mnoge, ali ne i za nas“, donela je kolumne koje su objavljivane na Jugmedii i koje su, kako kaže, neka vrsta lične proze.

„Pišem u trećem licu, ali nikada ne uspevam da izađem iz sebe. Uspevam sebe da sagledavam iz drugih uglova. Kada pišem, pišem uglavnom o sebi – ali kao da se to dešava drugome, kao da sam ja posmatrač sebe. Igram se, zaranjam u svoje dubine – u izmišljene ličnosti sa mojim emocijama. Za mene je književnost igra“.

Iako se zbirke razlikuju po formi i stilu, njihova tema je zajednička – čovek u središtu beznađa.

„Moja tema su čovek i život – paralela. Čovek je u središtu – njegova borba za bolji život. Svaka priča na kraju ima pozitivnu notu i poruku da čovek treba uvek da se bori, sve do svog kraja. Međutim, ne propuštam ni kontekst društva u kome živimo – koje se krnji i propada. Pišem o onome što vidim, što meni i drugima smeta, što boli – a mene boli društvo u kome živimo. Boli me da gledam ljude kako pate – a patimo, patimo u ovom društvu. Zato što je situacija takva kakva jeste. Nekada je beznađe oko nas“.

Svaka njena naredna priča sve je lepša, bogatija metaforama i atmosferom. Njeni likovi, često samo prolaznici na ulici, imaju dubinu – a tu dubinu crpi iz njihovih očiju, stava tela i gestova. Njene rečenice u pričama su poetika sa dušom.

„Stil se gradi, menja i obogaćuje što se više piše. Stiče se pouzdanje – opušta se um i ruka. Oduvek sam volela da čitam, pa kako više pišem – postajem slobodnija, opuštenija, reči same dolaze. Za pisanje je potrebno i da poznaješ sebe i da učiš ceo život – i o sebi i o drugima“.

Roman

Nataša je svojevremeno počela da se izražava u prozi, ali joj, kako priznaje, nije išlo. Još pre nego što je objavila drugu zbirku počela je da piše roman pod nazivom „Igra“.

„Roman sam počela da pišem pre godinu dana, ali stala sam. Završila sam prvi deo, krenula sa drugim – i inspiracija je odlepršala. Čekam je – doći će“, smeška se dok priča, a po ogromnoj, punoj sali povremeno baca pogled na pridošlice i uranja u njihova lica.

U njenim pričama, ali i u romanu koji čeka inspiraciju, ima ljubavnih – ali i erotskih scena – što im daje lepotu i snagu. Nataša se na taj korak odvažila posle dužeg premišljanja.

„Pišem dosta o ljubavi između muškarca i žene – a ta ljubav često izaziva patnju, nerazumevanje i bol (smeh). U mojim pričama erotika se naslućuje – ali u romanu je ima dosta. U početku mi je bilo neprijatno – bilo mi je nezgodno u smislu: pa to će čitati sutradan i moja deca – ali sam se vremenom opuštala i videla da to ljudi prihvataju na lep način. Nisam imala kritiku takve vrste i onda nema predrasuda. Mislim da je to nešto zdravo i prirodno. Ne smatram da je to samo polje muškaraca za pisanje – niti da su oni seksualniji od nas. To je podjednako bitno i za ženu i za muškarca – i lepo je i potrebno“.

Duša

Zanima nas kada nalazi vreme za pisanje pored mnogobrojnih obaveza.

„Bez podrške supruga bilo bi teže – ali ja imam veliko razumevanje. Kada pišem danju, on pokupi decu i izvede ih u šetnju. On voli to što radim. Tu je i moja disciplina iz detinjstva – ali najviše pišem noću. Noć za mene ima posebnu magiju. Pišem uz džez muziku. Muzika mi je, takođe, veoma bitna – ona nežna i lagana, kao da sam na ćilimu koji leti među zvezdama“.

Ona nije od onih pisaca koji satima uranjaju u likove i situacije pa kada ih neko prekine – zaborave gde su stali.

„Izađem brzo iz priče, kao što mogu brzo da uđem. Istrenirana sam – zbog dece koja se bude noću, prekidaju. Ne smeta mi. Problem je najviše inspiracija kada je nema – verovatno kao i kod svih pisaca“.

Ekonomija, brojke, tabele, završni računi i lepa pisana reč možda deluju nespojivo – ali kod Nataše se ukrstilo.

„Tema mog doktorata bila je „Društveno odgovorno poslovanje“. To je deo koji se tiče poslovne etike – ljudskosti u ekonomiji – što se na prvi pogled ne uklapa, ali meni se dopalo. Nije me privlačilo bankarstvo, ni kapitalizam. Želela sam da proučavam osetljiviju stranu ekonomije. Doktorirala sam poslovnu etiku. Radeći na doktoratu nailazila sam na teme koje se tiču ljudskosti, mobinga, prava radnika na radnom mestu. Emocije sa kojima sam se susretala pretočila sam u moje priče“.

Dok čeka inspiraciju za nastavak romana, Nataša piše nove priče – i pisaće, kaže, sve dok može.

„Mislim da ću pisati dok god mogu – sve više i više. Sve sam otvorenija, iskrenija i samopouzdanija.“

Ipak, pitamo je šta, osim patnje, vidi lepo u ljudima.

„Dušu. Duša je najlepša. To nam je jedino ostalo kao nešto lepo. Čini mi se da u ovim teškim vremenima ona ponekad potamni – ali uvek nađe svoj put i neku svetlost. To je kod čoveka nešto najmoćnije“.