Na putu od Leskovca, preko Lebana, prema Caričinom gradu, pogled na moćnu Radan planinu uvek donosi mir. Ali ovog leta, taj mir prekinula je vatra. Sekicol je goreo.

„Naš Sekicol gori“, bio je poziv koji me presekao dok sam sedela sa mlađom ćerkom. Nisu to reči koje lako prođu – u njima je stalo celo selo, kuća mog muža, sve ono što su generacije stvarale , a mi godinama popravljali i održavali.

Za deset minuta krenulo je šestoro mojih – suprug, brat, dva zeta i starija ćerka. Bez plana, bez zaštite. Samo čizme, creva, ruke i odlučnost.

Na teren je stigla cisterna, ali – prazna. Bez vode. Jer Lebane, varoš podno Radana, celog leta nema vodu.  Ljudi su tada, bukvalno, rukama i nogama pokušavali da udare na vatru. Struje nije bilo – nagorela je i trafo stanica, preteći ekslozijom, pa ni pumpe nisu mogle da rade.

Sistem je zakazao na svakom koraku.

I dok su ljudi iz Lebana i Leskovca stizali da vide svoje imanje, u očaju, Bog se smilovao. Nebo se otvorilo. Kiša je pala i ugasila požar.

Ne vatrogasci, ne cisterna – nego kiša.

Danas, ulazak u Sekicol je bolan. Spaljena šuma, nagorele njive, zgarišta na sve strane Stdao je i naš voćnjak, zbog čega nešto ne žalimo, ali slika današnjeg sela u dolini ostavlja neverici i tugu  Srećom, niko nije stradao. Ali svako ovde nosi svoj bol.

Na drugim mestima gorelo je više, jače, šire. Ali svaki plamen ima svoje ime. Ovo je bio plamen Sekicola. Plamen koji je pokazao da jedno malo selo u kotlini, preko puta Caričinog grada, nikome nije važno.

A nas je spasila – kiša.