Dragana Anđelković iz Vranjske banje od malena voli da plete. Otuda gotovo da nije bilo štrika koji nije mogla da zaplete heklovačom ili iglama za pletenje. Ovog svog hobija se nije odrekla čak i kada je zasnovala svoju porodicu i izrodila decu. Uvek je nalazila vremena da deci nešto lepo isplete ili ishekla za kuću. Međutim, kada su deca odrasla i krenula svojim putem ona je sve manje plela.

Tako su njene igle bile u zapećku sve do pre godinu i po dana kada je trebala svom unuku da pripremi poklon za rođendan. Pošto je želela da mu pokloni igračku koja neće da bude napravljena od plastike došla je na ideju da mu sama isplete posebnu koja će ga oduševiti, a koju neće moći da kupi ni u jednoj radnji na svetu. Odlučila je da je isplete od plišane vunice sa antibakterijskim silikonskim punjenjem.

Jedino je za oči morala da upotrebi plastiku, ali ih je dodatno osigurala šrafovima kako mališan tokom igra ne bi mogao da ih skine i ne povredi se.

Kada je počela da plete prvi red nije bila sigurna koju figuru lutke će da isplete. Odlučila se za zeku kada se setila da njen unuk gotivi zečeve. Iako je lutka ispala veoma lepo ona nije bila sigurna da će se upotpunosti dopasti unuku.

Da je strahovala bez razloga shvatila je onog trenutka kada je on oduševljeno prigrlio i odmah stavio na obraz da oseti njenu toplinu.

“Moj unuk sada ima četiri godine i dan danas se ne odvaja od svog omiljenog zeke. Stalno ga vuče po stanu pa su vremenom zekine uši postale znatno duže. Ova lutka je ostala očuvana, a to smo postigli upotrebom prirodnih materijala”, priča zadovoljno Dragana.

Od tada bukvalno nije bilo dečjeg rođendana, a da naša sagovornica nije slavljenika obradovala nekom svojom ispeltenom igračkom. Samo je menjala sortiment i veličinu igračke prema uzrastu i interesovanju deteta.

Vremenom ju je ovaj posao toliko poneo da je u svom stanu počela da gomila lutke od plišanog konca napravljene u obliku zeka, kuca, maca, kornjača, polumeseca, pilića, zvončića, nilskih konjića, medvedića…

Zbog toga je sa radošću prihvatila poziv da svoje rukotvorine izloži na Manifestaciji “Urban bazar“ u Nišu, a koji se tri puta godišnje održava u ovom gradu. Iako se prvi put pojavila na ovom bazaru njene lutke pravljene amigurimi tehnikom su izazvale veliku pažnu posetilaca pa je tezga ubrzo ostala prazna.

Za drugi bazar na kome je nastupila u ovom gradu ona se pripremila bolje nego za prethodni. Pažljivo je birala šeme na Internetu koje je opet prilagođavala nekim svojim željama pa se tako dešavalo da započne sa pletenjem jedne figure, a da na kraju ispadne sasvim neka druga.

Njene rukotvorine su bile zapažene i na nedavno održanoj Manifestaciji “Dani Vranja” gde su ih pored dece i mladih kupovali i odrasli. Dobar deo kupljenih lutaka će najverovatnije završiti kao poklon za određene svečane prilike poput rođendana i proslave punoletstva, ali i kao ukrasi za dečje krevetiće, soba, stambenog prostora…

Svoje rukotvorine ova žena zlatnih ruku radi u slobodnom vremenu u miru i tišini i to joj kaže ispunjava srce i dušu. Jedini problem joj predstavlja nabavka repromaterijala za pravljenje lutki koga ne može da nabavi u svom rodnom gradu i da zbog toga mora da ide u Niš.