Svestrana ličnost sa višestrukim zanimanjima – doktor ekonomskih nauka, pisac, slikar i profesor Dragomir Radovanović, rodom iz sela Kacabać kod Bojnika za svojih skoro osam decenija života, napisao je 235 knjiga i naslikao 1.500 slika. Verovatno je i rekorder na Balkanskom poluostrvu po broju objavljenih naslova; uz to, za gotovo 40.000 objavljenih aforizama prednjači i u svetskim okvirima. Sve ovo stvorio je do 2023. godine. On još neumorno stvara, kao da je na početku karijere.

Njegov opsežan opus uključuje 58 zbirki aforizama, osam drama, 38 romana, dve zbirke eseja, zbirke pesama, šest priča, sedam knjiga satiričnih pesama, 31 sakupljački rad, 13 etnografija, „nanoromane“ (žanr za koji je bio pionir u zemlji p.a.), kao i 27 stručnih knjiga – udžbenika, priručnika i monografija. Pored toga, obuhvatio je i radove posvećene prijateljima, misli o religiji i druge tematske zbirke.

Kritičari i istoričari književnosti posvetili su mu oko 11 knjiga; među njima su najistaknutiji radovi Žike Stojkovića, Dalibora Kocića, Svetomira Stankovića i Miroslava Dimitrijevića.

Razgovor je tekao sapontano, uz opuštenu atmosferu punu smeha uz šoljicu kafe.

Prvi koraci u pisanju

Dragomir je prve poetske i literarne korake pokazao još u osnovnoj školi, kada se uključio u literarnu sekciju. Seća se kako je napisao pesmu o rodnom selu, koja je izazvala sumnju jedne devojke da je prepisana — to ga je tada povredilo i na kratko odvratilo od sekcija. Tokom srednjoškolskih dana, u prestižnoj Tekstilnoj školi u Leskovcu, ponovo se uključio u literarne aktivnosti.

“Napisao sam pesmu o svom selu, to je bilo vreme bez interneta, novina, radia i televizije… pesma je otprilike glasila „Pored moga sela teče Pusta reka, čuo sam da teče negde iz daleka“, i krenula je analiza. Javila se jedna devojka i kazala je da je lepa pesma i da ne veruje da sam je ja napisao, već da sam je prepisao. Naljutio sam se i uvredio i od tada nisam išao više na tu sekciju“, prisećao se Dragomir svojih prvih koraka u svetu pisanja sa osmehom.

Studije, porodica i prva knjiga

Nakon srednje škole, Dragomir je krenuo na posao i osnovao porodicu sa ljubavlju iz školskih klupa. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu, a prvu knjigu objavio je 1987. – dan pre odbrane magistarskog rada, primeran simboličan početak. Dok je radio u fabrici “Srbijanka”, objavio je i stručnu knjigu zasnovanu na magistarskoj tezi. Kasnije je doktorirao, prešao u obrazovanje kao profesor u Višoj ekonomskoj školi i u potpunosti se posvetio pisanju.

Kako spaja ekonomiju i umetnost

Veliko zvanje stekao je u sferi ekonomije, ali je istovremeno razvio i autentičan umetnički talenat. Samouk, na papiru i platnu, olovkom i četkicom, stvarao je unikatna dela krojena iskustvom. Njegov stav je jasan: oblasti interesovanja ne moraju biti uslovljene profesionalnim zanimanjem – neko može izučavati astronomiju, a nije astronom; slično, ekonomista može biti i dubok pisac. Za njega je pisanje bilo odmaranje od poslovnih obaveza: „Nije prošao dan da ja nisam nešto napisao; ako ne stignem, bar napišem aforizam“.

Inspiracija, rutina i produktivnost

Dragomir je nalazio inspiraciju na razne načine – u političkim događajima, naslovima u novinama, svakodnevnim zbivanjima i kafanskim razgovorima. „Ovi naši rukovodioci toliko gluposti prave da to ne mogu sve ni da zabeležim“, kaže, objašnjavajući kako često jednokratna scena ili naslov postanu podstrek za aforizam. Iz 58 zbirki aforizama izdvaja se blizu 40.000 aforizama, zbog čega ga neki kritičari smatraju rekordnim.

Njegova radna disciplina fascinira: poslednjih 40 godina ustaje između 2 i 3 sata ujutru i piše do 7 sati. „Ako mi nešto ne ide, pređem na drugo; aforizmi mi uvek idu.“ Posle toga ide na posao; ponekad se vrati kući kasno – a tada obično ne piše, jer misli su zauzete.

U kafani je, kaže, nalazi izvor za viceve i aforizme, iako smatra da ima ograničen broj originalnih viceva. Okupljanje ljudi i razgovor bili su mu nepresušna riznica za humor i satiru.

Slikarstvo – ritam i tehnika

Pored književnosti, Radovanović je i plodonosan slikar: oko 1.500 radova. Na pitanje kako postiže toliki obim, odgovara da mu je „norma“ bila jedna slika nedeljno, ali da radi serijski – često po pet slika istovremeno, kako bi sprečio gubljenje vremena dok se jedna suši. Iako sebe nije smatrao ranije posebno talentovanim za slikanje, njegovi radovi danas krase mnoge domove.

Porodica i nasledje

Umetnički duh kaže nasledio je od majke. Imala je osnovn školu, ali je bila pametna i mudra žena.

“Da sam znao da ću se ovim stvarima baviti mogao sam od nje mnogo da naučim. Međutim, nisam znao – bio sam klinac. Majka je imala divne savete i bila je mudra, možda je to nešto od nje. Ona se nije iskazala ali je imala talenat. Stariji brat je bio orijentisan ka sportu i odlično je pevao, premda ni ja ne pevam loše“.

Pitanjem naslednosti književnog dara bavio se i privatno: stariji sin, takođe doktor ekonomskih nauka, kao mladić je zapisivao aforizme. Dragomir ga je ohrabrio da piše; pošto sin nije želeo da objavi svoje radove. Međutim, i tu preuzimam inicijativu, pa ih objavljujem da bi se sačuvali za pokoljenja.

„Time sam želeo da istaknem  porodičnu nit – povezanosti oko pisanja i čuvanja ideja”.

Stavovi o kulturnim dešavanjima

Radovanović otvoreno kritikuje organizaciju kulturnih događaja u Leskovcu.

“Čini mi se da među njima nema dobra kordinacija. Dešava se da se u jednom danu zakažu književne večeri i LKC, Biblioteka i Narodni muzej, čak i u nekadašnjem Centru za ekonomiku i domaćninstvo. Četiri književne večeri u jednom danu, a kasnije za mesec dva nema ništa. Dogovorite se. Mislim da je i sad tako, ja sam digo ruke od književnih večeri, ne zbog godina nego ne mogu da se nerviram. Kada želim da gostujem kažu mi pa mi da vidimo, pa čekajte dolaze vam tamo neke kobajagi književnici iz Beograda da im platite putne troškove i smeštaj, a polovina naših koji se bave pisanjem pišu bolje od njih, ali ovi su naši a oni su Beograđani to je velika stvar. To mene nervira. Ja ni sa kolegama u Beogradu kad odem tamo u udruženje ja se obavezno posvađam sa njima. Oni su Beograđani i samim tim su oni predodređeni da budu pametni, i kao da se pamet deli po gradovima. Pamet se ne deli po gradovima nego po ljudima. Koliko ljudi ima po provincijama koji su daleko bolji od nas”, poručio je Dragomir.

Anegdote, humor i životna filozofija

Dragomir je doprineo kulturi Leskovca, sa svojim delima i neiscrpljivom voljom za stvaranje koje i danas neguje sa 77 godina, grad na Veternici možda ima i rekordera po naslovima i aforizmima na Balkanu.

Njegov rad nije samo broj naslova i slika, već i energija i neiscrpna volja za stvaranjem.

Malo je reći da nam je bila čast da razgovaram sa tako divnim i mudrim čovekom koji je hodajuća enciklopedija prepun zanimljivih anegdota.