Dok miris sveže kafe ispunjava prostor, Zoran M. Jovanović sedi za stolom sa nasmejanim očima. Njegove oči su zračile nečim dubljim od svetlosti, kao da je u njima zapisano kakva mu je duša. Nije to samo književnik i humanista koji ponekad na šalteru pošte s ljubavlju razmenjuje reči sa prolaznicima, to je čovek koji veruje da život može biti lep, čak i u njegovoj najobičnijoj svakodnevici, a njegove reči putuju mnogo dalje od poštanskog sandučeta. Kada smo ga pitali kako bi želeo da ga ljudi prepoznaju i da ga predstavimo, njegov odgovor je jednostavan: „Zoran M. Jovanović i ništa više“.
„Dovoljno je. Što se mene tiče, najveća mi je nagrada da mi znaju ime i prezime“, skromno kaže, dok zadržava mirnoću koja je gotovo u kontrastu sa bogatstvom njegovih dela i humanitarnog angažovanja.
Kroz razne uloge koje mu je život dodelio, postao je svedok mnogih priča i sudbina. I tu leži snaga njegovog pisanja. U susretima sa ljudima, u pričama koje je slušao i onim trenucima koji su ga oblikovali. Iako su reči njegovo najveće oružje, kaže da za njega nije toliko važno priznanje, koliko to da, kroz pisanje, podseća na vrednosti koje čine život vrednim.
Tri decenije svog života proveo je u Leskovcu, a sada živi i kako sam kaže, uživa i stvara u svom Kacabaću, nedaleko od Bojnika, gde svakodnevnicu pretvara u stihove i priče često pisane na prizrensko-timočkom dijalektu, jeziku koji u njegovom glasu zvuči kao dom.
Autor je šest zbirki poezije i kratkih priča, dobitnik brojnih knjževnih dobitnik brojnih književnih priznanja, ali i nagrade „Pokretač promena“.
Humanista, dobrovoljni vatrogasac, osnivač škole fudbala i seoske biblioteke bez članarine — Zoran M. Jovanović živi ono o čemu piše: da u svemu, pa i u najtežem, postoji trunkа lepog.
Zoran piše kao da mu poruke stižu iz nekog dubljeg sandučića — onog ljudskog, pa smo ga pitali da mu svakodnevni susreti s ljudima pomažu da čuje ritam života koji kasnije postane pesma ili priča?
„Apsolutno, mnogo ljudi, mnogo susreta. Počinjao sam kao poštar, pa sam bio upravnik pošte… upoznao sam ljude sa celog područja Jablaničkog okruga“, objašnjava Jovanović, sve vreme govoreći tiho, kao da ponovo preživljava te trenutke.
Naša pažnja se zadržava na jednoj njegovoj priči, o starici iz sela Bankovci, kojoj je pomogao da nacepa drva, a ona ih je u znak zahvalnosti ponudila kozjim sirom i rakijom. Iako su bili u službenoj misiji, ti trenuci su postali inspiracija za kratku priču.
„Sa jednog sličnog putovanja i obilaska sela nastala je pesma „Pusto je selo moje, psi sve ređe u njemu laju, sve češće u njemu sveštenik čita opelo, starci me više i ne prepoznaju“. Ta je pesma nagrađena od Udruženja sprskih književnika u otadžbini i rasejanju, dobila je prvu nagradu ima tome možda 10, čak i 15 godina“, priseća se.
U njegovom životu, obična svakodnevica uvek ima potencijal da postane nečija priča ili poezija.
U Kacabaću je, kako kaže, pronašao mir, ali i nove inspiracije.
Selo je za njega prava kutija sa pričama, punom glasova, mirisa i boja. Tu, kao nikad pre, stvara sa ljubavlju, pa smo ga upitali šta to selo zna o čoveku što grad ne zna?
„Selo o čoveku zna sve, čak i ono što on sam o sebi ne zna. Iznenadim se kad čujem nešto pa kažem: ‘Da li je moguće da su i to saznali?“ kaže Zoran sa smeškom i dodaje u svom stilu da šuma ima uši ali selo od nje bolje čuje.
A grad, grad čoveka ne poznaje.
„Grad o čoveku ne zna ništa osim onih koji su mu najbliži jer grad je jedna brzina, jedno ubrzanje i meni je najviše nedostajalo kad sam došao da živim u grad „Dobar jutro, dobro veče, dobar dan“ kad se sretnem sa nekim na ulici, pa mi je prosto delovalo smešno kad ja prođem pored čoveka kao neko ko je odrastao na selu kažem Dobar dan – oni prođu pored mene i gledaju me čudno. I nikad ne bih menjao život na selu za život u gradu“.
Prva reč – bajka
Ono što malo ko zna o Jovanoviću jeste da je prvo što je izašlo iz njegovog pera bila bajka za decu.
„Prvo što sam stvorio bila je bajka i planiram da od nje napravim uskoro jednu slikovnicu. Nastala je 2006., 2007. godine. Bio je neki forum — pisalo je kako se piše bajka — i ja sam čitao, nasmejao se, i kroz komentar napisao: ‘Pa ljudi, bajka se piše ovako.’ Krenuo sam: ‘Bio je jednom jedan šumar, zvao se Goroljub’ — i pisao i pisao… Tekst je rastao, slike su mi se ređale u glavi, red po red, i kada sam pročitao bajku — pomislio sam: au, što je dobra.“
Bajka je rasla u njemu, a sada planira da uskoro postane slikovnica, sa ilustracijama, sa bojama, da deca gledaju, čitaju, žive je.
Čitanje, navika i stvaralaštvo
Iako je književno pisanje zvanično počeo kasnije, priznaje da je kao klinac mnogo čitao.
Biblioteka u Bojniku, 3‑4 kilometra od njegove kuće bila je njegovo letnje svetilište: svaki dan bi odlazio, pozajmljivao knjigu, čitao i lektiru i ono što ga je privuklo.
„Jedna gospođa Jovanka me je viđala, kad sam jednu knjigu pročitao „na brzaka“, rekla mu je „neću da ti dam novu dok mi ne ispričaš o čemu je ova“.
Tako je pročitao tridesetak knjiga tokom raspusta, plus lektire i stvorio naviku – naviku da priča života može da izađe iz čitanja, iz zamišljanja, iz jednog dečjeg sveta koji želi da stvori i da deli.
Buntovni pesnik sa prizrensko-timočkim dijalektom
Jovanović često piše na prizrensko-timočkom dijalektu, jezičkom nasleđu koje je za njega mnogo više od stihova. To je njegov način pobune, otpora prema globalizaciji i potrošačkoj kulturi koja sve više preplavljuje svakodnevni život.
Čin pobune, ljubavi ili istine?
„Pišem na dijalektu često iz pobune. Ne volim ništa što nije po mojim merilima vrednosti. Kad svi ubeđuju ljude da govore strane jezike i koriste anglicizme, ja se bunim. Onda, kao u inat, pišem onim jezikom koji su moji pradedovi koristili. To je moj odgovor“.
U Jovanovićevim pesmama, kao i životu, smeh i tuga se ne odvajaju. Kroz humor se proživljavaju teške emocije, a kroz tugu izlazi smeh.
„A šta je život nego radost i tuga ili da citiram jednog prijatelja iz Zenice, Emira Sokolovića pesnika 2011. ili 2012. godine vraćali smo se sa neke manifestacije u Makedoniji gde smo i on i ja bili nagrađeni, zaustavili su nas na granici i carinik je pitao: Da li nosite nešto sa sobom?, Emir je odgovorio: A šta će pjesnici osim tuge nositi“, ispričao nam je Jovanović i naglasio da sve što napiše je čista emocija“.
Gde je nestao Lejka?
Leskovac, dijalekt, humor, selo, obični ljudi — sve je to njegov univerzum. A u njegovom univerzumu, stoji jedan lik, gotovo mit, koga svi znaju, a niko ne može da ga sretne osim Zorana.
Stole Lejka.
Duhovit, narodni, iskren do bola i uvek na granici između šale i istine.
U stvari — Zoran M. Jovanović.
Stole Lejka nije samo fiktivni junak. On je sve ono što Zoran primećuje, pamti, preslišava u kafanskim razgovorima, na seoskim ulicama, u prepirkama, dosetkama, šapatima i uzvicima običnog naroda.
Nije mnogo bistar, pričao je, ali je uvek spreman da u pravom trenutku iz rukava izvuče nešto što izgleda kao šala, a zapravo je gola istina.
Ali Lejke više nema.
Bar ne tu, među nama.
„Njega sam u poslednjoj priči poslao na Novi Zeland i tamo je i dalje i mora da bude miran jer je posle knjige „Vika mi Lejka a i knjige „Eve gi pa“ u prvih nekoliko novih pričica i nastavaka iz mene počela da izlazi politika, a ja to nikako ne volim i ne želim i onda sam mu rekao naći ću ti ljubavnicu preko Fejsbuka pa idi tamo i otuda voli Srbiju jer svi koji odu i žive negde daleko mnogo više vole Srbiju nego što je volimo mi ovde, e tako i on tamo“, odgovara u svom stilu Jovanović.
I dok Zoran veruje da Lejka danas sedi negde pod oblakom uvezenih piva i domaće nostalgije, zna i da Lejka nije sam.
„Uveren sam da ima još mnogo Lejki. Samo ih treba pokrenuti. Možda sednu pored tebe u kafani, pa izgovore neku rečenicu koju ti zapamtiš i nastane priča“.
A da Lejka danas može da sedne s njim, u kafanu, i kaže mu nešto o ovom vremenu?
„Rekao bi mi da sam grebator, jer uglavnom on plaća račune. Sad je i gastarbajter, pa može. A ja bih njemu rekao – sedi tamo gde si. Nisi za ovde. Da zbog tebe ne dobijem po leđa. Ne vraćaj se“.
Ponos zavičaja – Reči, dela, srce
Jedna od glavnih poruka koje Zoran M. Jovanović nosi u svom književnom stvaralaštvu je ta da u svakom zlu postoji bar najmanje zlo, nešto dobro što može da se izvuče iz najsvetlijih i najmračnijih trenutaka.
„Pokušavam da u svakom zlu nađem prvo najmanje zlo, a onda kažem, srećom, nije bilo gore, dobro je“.
U svim razgovorima, Jovanović ne zaboravlja da istakne svoje poreklo. Odrastao je u Pridvorici, ali ponosno spominje Kacabać i Bojnik. Njegov odnos prema svom zavičaju nije samo sentimentalna nostalgija, već istinska posvećenost tome da mu se čuva identitet.
„Uvek sam govorio odakle sam. I sada, kada šaljem svoje radove na književne konkurse, uvek napišem Kacabać, opština Bojnik, i nikada ne zaboravim da se ponosim time“.
Tićmi i Jovanović – veliki prijatelji, još veći umetnici
Jedan od najposebnijih trenutaka u razgovoru došao je kada je Jovanović, sa dubokim poštovanjem, govorio o svom prijatelju, književniku Stefanu Tićmiju.
Govorio je o Tićmiju s onom vrstom topline koja se ne glumi i ne uči. Govorio je kao što otac govori o sinu. Ne zato što mora, već zato što mu srce drugačije ne zna. Svaka reč mu je nosila ponos, svako slovo imalo je težinu divljenja i ljubavi koje ne traže potvrdu ni aplauz.
„Ti znaš odgovor, ali ja ću opet da ga kažem,“ rekao je, s osmehom koji nije krio ni emociju ni uverenje.
„Najbolji leskovački pisac svih vremena je Stefan Tićmi, i mene ne može niko da ubedi u suprotno. Tačka“.
Bila je to čista, ogoljena istina izgovorena s mesta gde se duša i iskrenost prepliću.
„Kad kažem da je najbolji,“ nastavio je, „dovoljno je samo pogledati rezultate. Niko od naših nije osvojio nagradu Politikinog zabavnika. Tačka, Amin. Molim lepo“.
Zastao je na tren, ne da bi udahnuo, već kao da su ga emocije na trenutak preplavile, pa je morao da ih slegne u grudima.
A onda je nastavio, s onim tihim oduševljenjem koje se ne da odglumiti:
„Pred njim je budućnost. Tek će doći nagrade. Biće crtani film po njegovoj knjizi, pozorišna predstava se već igra, crtaju i strip… I šta imamo više da pričamo? Ja mogu samo da kažem: hvala Bogu da imamo Tićmija“.
U očima mu je titrala iskra neke stare radosti, one što se rađa kada znamo da smo bili svedoci nečeg važnog, nečijeg rasta, nečije svetlosti.
„Ono što sam rekao prvog dana kada sam ga upoznao, još kao srednjoškolca, to mislim i sada. Sada je samo malo deblji (smeh) a inače se nije promenio. I koliko ga ja znam – neće ni da se promeni. Može samo da bude još bolji“.
Na kraju se osmehnuo onim tihim osmehom ljudi koji su srećni jer su nekoga videli u njegovoj punoj vrednosti još pre nego što je to svet umeo da prepozna.
„Znao sam ga kao divnog klinca,“ rekao je tiho. „A sada ga znam kao divnog čoveka“.
Zadržali smo se još malo na književnoj sceni južne Srbije, kako bi Jovanović istakao da obožava i svog, kako ga je oslovio, brata Baneta Jankovića iz Niša.
„Čik neka mu neko priđe po izdanja suze Svetog Nikole ili Peta žica…da ne nabrajam dalje“.
A Tićmi izgleda jako dobro zna da su duše poput Zoranove retke, ali neupadljive .Kao da su jedan drugog već odavno pročitali — ne iz knjiga, već iz pogleda, iz godina koje su delili, iz onih malih, velikih stvari koje ostaju i kad se putevi razdvoje.
“Zoki je baštovan: on gaji nadu. Nadu da, uprkos svemu, svet može biti bolje mesto. Da Leskovac može biti bolje mesto. I vođen time, on je uvek tu da podstakne, da podrži, da pogura. Prvo prepozna, onda bodri. Zoki je dobri duh grada, već godinama. Ali i dobri duh sela, odnedavno. Jer, lep je prizor kacabaćki: svud okolo deca, svud okolo pčele, svud okolo knjige. Kad ga čitaš, ne možeš da se ne zakikoćeš. Kad ga slušaš, ne možeš da se ne zamisliš. Između gi i ga, leži njegovo gu. Njegov doprinos kulturi je nemerljiv, njegova humanost je dragocena. Iznad našeg prijateljstva vijori šal Partizana, a kod Kajsu nas čeka porcija džigerice, uz lukac, uz pivo. Zole, Zole, koe ima po grad?”, rekao nam je veliki Tićmi o svom velikom prijatelju.
Inače, kada smo Jovanovića pitali sa kojim piscem bi sedeo u nekoj kafani, iako nije znao šta smo pre toga pitali Tićmija, odgovorio je bez razmišljanja: „Sa Tićmijem na džigerku. Sa Bukovskim na pivo zato što je bio moj kolega poštar“.
Rečima pokrenuti – delima potvrditi
Dobitnik je nagrade „Pokretač promena“. Ali, ako njega pitaš, ne pokreću se promene samo pečatom i priznanjima, već uvek od prve reči i prve iskrene ideje.
„To nikako ne može jedno bez drugog“, kaže.
„Svet se pokreće rečima da bi onda da se dela. Uvek mora da postoji ideja, predlog, ljudi kojima ćeš da to izneseš… pa da neki prihvate i da krene rad“.
Skromno i bez pompe, govori o stvarima koje bi neki objavljivali na bilbordima. Počeli su od „ajde da probamo“, pa stigli do „uspelo je“.
„Jedna gospođa mi je rekla: nadam se da će biti puno prijavljenih. A ja sam rekao – ja se ne nadam. Ali imamo dvoje. I to je dovoljno. Pa su se prijavila još dvoje. I eto — jedna ideja je uspela“.
Iz jedne promene rodi se sledeća. Tako to ide kad se ne čeka „bolje sutra“, nego se ono gradi — rukama, verom i upornošću.
Osnovao je besplatnu školu fudbala. Otvorio besplatnu biblioteku. Sadi drveće. Srce koje se ne seli
Pitali smo ga: kako se danas čuva ponos zavičaja — rečima, delima ili srcem?
Nije se dvoumio.
„Sveto trojstvo. Jer jedno bez drugog i trećeg – ne može“.
Živi u Leskovcu. Ali srce mu nikada nije spakovalo kofere.
„Uvek govorim odakle sam. I kada šaljem na književne konkurse i kada dobijam nagrade — uvek tražim da se napiše selo Kacabać, opština Bojnik. Sa naglaskom na – opštinu.“
Zatim dodaje, kao da ispravlja sebe, a zapravo širi sliku:
„Jesam iz Kacabaća, ali do dolaska u Leskovac živeo sam u Pridvorici. Sva ta lepa sećanja, fudbalsko igralište, šume iznad crkve — sve je to Pridvorica. Tamo sam, čini mi se, proveo najveću minutažu života.“
I onda — ono što nijedna nagrada ne može zameniti:
„Moj najbolji drugar iz detinjstva je Zvonko. Obavezno da ga pomeneš u tekstu“, kaže ozbiljno.
„Pre godinu i po sreli smo se. On je rekao svom prijatelju: Ovo je moj drug iz detinjstva, a ja sam ga odmah prekinuo: Ne, ne, ne. Ja sam tvoj najbolji drug. I nemoj drugi put da me predstavljaš drugačije“.
Pedeset godina prijateljstva. Bez pretnji da će isteći rok.
Vatrogasac duše
U seriji požara koje je gasio, uvek je bio prvi koji pita: „Kako da pomognem?“
Zato nije iznenađenje kada nam je ispričao da se prijavio da postane dobrovoljni vatrogasac. I zato smo ga pitali ono što najbolje razume:
Šta je teže – ugasiti plamen, ili upaliti nadu?
„Pali se – nada. Jer i kad ugasiš plamen, uvek postoji nada da će ispod da krene nešto novo“.
Kultura juga i sve ono što je vredi čuvati
Pitali smo ga kako bi opisao kulturu Leskovca i juga Srbije nekome ko ovde dolazi prvi put. Gde su snage, gde slabosti — i šta to vredi sačuvati?
„Nedostataka ima“, rekao nam je odmah.
„I to sam više puta govorio ljudima koji vode kulturne ustanove — što ne mogu da se sastanu jednom mesečno, da podele planove, dogovore se kad šta rade, da ne dođe do toga da u istom danu budu tri promocije knjiga? Volimo da kažemo da nema publike, a i ono što je ima, mi sami razvučemo na tri strane“.
Ali ono što posebno boli je ravnodušnost.
„Ako je neko naš, pa još ako je iz sela, a, to je ovaj, ko će njega da sluša… A ako čuju da dolazi neko elitniji — e onda svi pohrle da gledaju i slušaju“.
Ipak, nije sve sivo. Daleko od toga.
Pohvalio je Leskovac — Narodni muzej, biblioteku, LKC, pozorište
I njegov Bojnik- Dom kulture, biblioteku i Turističku organizaciju.
Kazap nam je da Dom kulture organizuje besplatne predstave i bioskopske projekcije, ali da mu „bude žao kad dođe 15 ljudi, i to ako ih sam pozoveš“.
Izdvaja Vlasotince, gde „uvek ima ljudi na promocijama“.
Kad je promovisao knjigu „Oratim da ne patim“, prostorija Gigine kuće bila je prepuna.
Pominje Grdelicu, kao jedno od najaktivnijih mesta, zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. Tu su i Vučje i Brestovac.
„Dovoljna je jedna dobra manifestacija da pokrene celu sredinu“.
Ali upozorava:
„Na kraju sve to zavisi od budžeta. A ja mislim da bi domovi kulture makar delom mogli da postanu samoodrživi. Ne mislim samo na kulturu — i sport može da pokrene zajednicu“.
Ima, naglasio je, i pozitivnih stvari „koliko hoćeš“.
Seća se i nekadašnjih druženja sa pesnicima iz cele Srbije u Centru za ekonomiku i domaćinstvo.
„Pozoveš direktora, oni ti ustupe salu, ne naplate ništa, a publika dođe — puna sala. Jedna manifestacija se zvala U srcu juga, imali smo preko 60 učesnika iz cele zemlje, poezija se čitala tri sata, sve sami finansirali, članovi Poezije 016 donesu hranu, ugoste goste. Sada toga nema“.
Ipak, ono što možda najviše od svega fali jeste, neko ko će pokrenuti.
„Pokušao sam da prepustim Poeziju 016 mlađima. Ali fali im elana. Neki plejmejker.“
Nek me minev
Zbirku pesama i priča koju je objavio 2023. godine nazvao je simbolično „Nek me minev“.
Pitali smo ga — ko ili šta biste želeli da Vas mine ovih dana?
„Neka bude poslednja strofa pesme“, kaže. I tu staje. Kao da zna da bi svaka dodatna reč bila višak.
Ali zna se da ne staje.
U pripremi je nova zbirka priča, radnog naslova: „Duša Puste reke“.
Kaže da ima oko 110 strana. Fali još samo jedna priča. Kad napiše i nju — knjiga je spremna.
Sa pesmom „Babino krpče“, osvojio je nagradu „Draganovo pero“ na manifestaciji „U ritmu dijalekta“, koja mu je posebno značajna.
„Najveći festival poezije na dijalektu u Srbiji. A nosi ime Dragana Radovića, mog Pustorečanina. Mnogo smo lepo sarađivali, zvao me je ‘pustorečka alo’. I desilo se da je nagrada dodeljena na dan rođenja moje ćerke. U publici su bili — žena, ćerka, sin, snaja, zet“.
Nagrada žirija mu je, u ovom slučaju, draža od nagrade publike.
„Poštujem publiku, naravno. Ali u žiriju su sedeli vrlo cenjeni ljudi. To mi mnogo znači“.
Prestonica kulture Leskovac
„Grad to zaslužuje — znači mnogo. Sad smo dali gol u 90. minutu,“ ispričao nam je odlučno.
„Na nama je da opravdamo to, pa da ne čekamo x godina da ponovo budemo. Daj Bože da 2027. bude vreme kada ćemo opet zasijati — ali to možemo samo ako svi zajedno zapnemo, čak i mi iz Bojnika. A zašto da Bojnik ne bude prestonica?“
Ne misli ovo samo kao frazu. Misli kao izazov, kao kolektivni poziv na delo, na pokret.
Pitamo ga u nastavku razgovora „Kako postiže sve što radi?“
Odmah odgovara:
„Stignem zato što više volim da radim bilo šta, nego da buljim u televizor koji mi ispira mozak. Da mi govori kako je lepo, kad ja znam da može biti lepše ako sam među ljudima i u prirodi. Trošim vreme na lepe stvari, na stvari od kojih će biti koristi za nekog drugog, a možda i za mene. Ako uspeš da izmamiš osmeh ili dobiješ neku lepu reč od nekog znači da si uspeo“.
Ne traži veliku scenu, svetski ugled — samo trenutak ljudi, samo ono što ostaje.
Književnost ili Partizan — dva “P”
Jovanović je vatreni navijač Partizana, ali kad ga pitamo: Partizan ili književnost?
Smeh mu se razliva u glas, ali odgovor je ozbiljan:
„Zna se, dve stvari su na prvom mestu i obe počinju na slovo P — Porodica i Partizan.“
Večiti dečak
Traži se… dečak sa slike, odrastao silom prilika
Traži se… Pitali smo Zorana da li je tog dečaka ikada pronašao.
Nasmejao se tiho, onako kako se smeju ljudi koji znaju da su neke stvari u nama zauvek, čak i kada se svet promeni do neprepoznatljivosti.
„Ja i dan danas u sebi imam tog dečaka,“ rekao je.
„I često, kada idem iz sela odakle sam, stanem na most. Gledam moju reku, reku mog detinjstva – koja, nažalost, više nije reka. Ali ja je i dalje vidim“.
Govor mu je bio blag, ali pun života, pun slike. Nije pričao – vraćao se, korakom reči, u vreme kad je svet bio sporiji, a radosti jednostavnije.
„Sećam se bukvalno svake ribice koja je plivala ispod tog mosta, svake koja se pecala na udicu koju sam vraćao u vodu. Sećam se i devojčica koje su mi gađale plovak dok sam pecao – one koje su dolazile kod baba i deda na raspust“.
Zastao je, kao da kroz taj kratak predah želi da ostavi mesta za osmeh i tugu, istovremeno.
„Mislim da današnja deca nemaju takvo detinjstvo. Uskraćeni su za mnogo toga. A opet… možda bi oni, da ih sada vratimo u to moje detinjstvo, rekli: „Šta je bre ovo, dosadno je“.
I onda, na kraju, bez patetike, ali s onim tihim trijumfom koji samo unutrašnja istina može da donese, izgovorio je rečenicu koja ostaje:
„Dečak je tu. I neće da ode iz mene – dok je mene“.
Možda je u svemu ovome najvažnije upravo to – što dečak nije otišao. Što još stoji na mostu i gleda reku koja više nije reka. Što u očima jednog čoveka koji piše, podstiče, bodri i veruje, još ima onog detinjeg pogleda koji zna šta znači radovati se bez razloga.
I možda baš zato ume da veruje kad je najvažnije. Zato što taj dečak u njemu još diše.
I kako kafu i razgovor privodimo kraju ostaje ono najvažnije, ono što nam je Tičmi o njemu rekao: Kad ga slušaš, ne možeš da se ne zamisliš….“
Zamislili smo i shvatili da svet možda i ne možeš promeniti, ali možeš ga malo pomeriti — ako ostaneš veran onom dečaku sa slike.
Onom koji nikud nije otišao. Na kraju, kad se sve sabere i Lejka i knjige i humanitarni rad i nagrade, i Leskovac i Kacabać — ostaje samo ono što pokreće i stvara: čovek koji nije zaboravio da bude dečak.Onaj koji nije hteo da odraste ali je morao. Koji nije otišao nikud osim dublje u sebe.
Onaj koji zna da sve velike promene počinju od malih stvari. Od plamička. Od ruke. Od reči.
A možda je to, na kraju krajeva, jedina tajna svih pravih ljudi. Da i kada pale nadu drugima — u sebi čuvaju onog malog koji je verovao da je svet moguće popraviti. I jeste.
Jer ga ljudi poput Zorana M. Jovanovića svakog dana iznova i iznova popravljaju.
Jedno vreme i jedan čovek čije srce bije za jug, za reči, za male ljude i velike snove, večiti dečak koji i dalje gleda u reku.
U selu je okupio mlade.
Pomaže ljudima da se izbore sa birokratijom. Kad gori – uzima pumpu i gasi požar.
A kad gori nešto drugo – piše pesmu i pali nadu.
Kad vidi da negde gori, uzme pumpu i gasi. Kad vidi da neko gori iznutra, piše, pozove, podrži, zasmeje.
Dečak sa slike.
Da zaviri u jednu dušu i vidi da je sve tamo gde je i bilo.
Da mu se šapatom kaže: nije trebalo da žuri.
Samo je porastao — s razlogom.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
