Bio je uvek najbolji – na prijemnim ispitima, u klasi, na nastupima. Završio je osnovne i master studije solo pevanja, kao i specijalizaciju, nastupao na velikim scenama u Beogradu, ali je bariton Nikola Mikić (35) odlučio da se vrati u svoj rodni Leskovac, u grad u kojem mu je, kako kaže, „život jednostavniji, lepši i ispunjeniji“.

„Uvek mogu da se vratim u Beograd ili odem u Novi Sad. Ali ja ne želim. Ovde sam osnovao porodicu, dobili smo sina koji sada ima četiri godine. Prodali smo stan, kupili kuću i veoma nam je lepo“, kaže Mikić, uvek nasmejan i otvoren za razgovor.

Put od sporta do opere

Odluku da upiše srednju muzičku školu doneo je još u osmom razredu osnovne, iako je dotad osvajao nagrade iz matematike, biologije, fizike i hemije.

„Bio sam svestran, išao na takmičenja, bavio se sportom. Moja majka je insistirala da, pored redovne škole, upišem i muzičku. Tek kasnije sam shvatio koliko je bila mudra“.

Upisao je dva smera – teoretski i solo pevanje, ali se ubrzo potpuno posvetio pevanju.

„Na svakom prijemnom bio sam prvi na rang-listi – u srednjoj školi, na fakultetu, na masteru i specijalizaciji. Uvek zasijam kad je najgušće“.

Profesori i put ka savršenstvu

Osnovne studije završio je u Nišu na Fakultetu umetnosti, master i specijalizaciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Violete Pančetović Radaković. Radio je i sa profesorkama Radmilom Bakočević, Katarinom Simonović Ivanković i Ljudmilom Gros Popović.

„Profesorka Bakočević mi je besplatno dorađivala glas. Jednom sam je pitao zašto mi pomaže, a ona mi se nasmejala i rekla: ‘Zato što vrediš’. To neću nikada zaboraviti“.

Pandemija, prekretnica i povratak

Kao i mnogim umetnicima, pandemija korone promenila mu je planove.

„Radio sam u Muzičkoj školi ‘Josif Marinković’ u Beogradu i kao honorarni saradnik u Narodnom pozorištu. Kada su škole i pozorišta zatvoreni, ostao sam bez posla. Moja devojka, sadašnja supruga je tada radila kao fotografkinja, i oboje smo odlučili da se vratimo u Leskovac“.

Nekoliko meseci kasnije venčali su se, dobili sina, prodali stan, kupili kuću i započeli mirniji život.

„Živimo idilično, imamo veliko dvorište, dete, mir. U Beogradu je sve stresno i skupo, ovde se diše“.

Život umetnika na jugu

Mikić danas radi u Muzičkoj školi u Leskovcu, trenutno na zameni. Brine ga samo što nema stalni posao, ali veruje da se umetnost i kultura mogu razvijati i u manjim sredinama.

„Mnogi moji prijatelji koji su otišli u inostranstvo brzo su se vratili. Shvatili su da nigde nije onako kako izgleda iz daljine. Ovde ima smisla graditi život“.

Opera kao cilj

Posle povratka nastavio je da nastupa sa muzičkom i operskom teatarskom organizacijom MOTO, a 2021. godine sa kolegama je u Bosilegradu izveo prvu srpsku operu „Na uranku“ Stanislava Biničkog.

„ Kasnije smo je izveli i u Leskovcu, ukupno četri puta po manjim mestima. To su trenuci koji se pamte“.

Učestvovao je i u operama „Karmen“ (Niš, 2022) i „Čarobna frula“ (2023), a prošlog novembra održao je solistički koncert u Leskovcu. Član je i vokalne grupe Libero, sa kojom uskoro putuje na koncerte u Italiju i Holandiju.

Vizija budućnosti

„Leskovac ima sjajne umetnike, ali nedostaje tehnička podrška za velike produkcije. Opera bi mogla da zaživi u našem pozorištu, uz malo ulaganja u scenu i orkestarsku jamu, ali za to nema prostora. računam na buduću koncertnu dvoranu u bivšem Domu JNA. Ako ikada uspemo da to pokrenemo, to će biti istorijski trenutak“.

Za sada, kaže, najvažnije mu je da peva i da njegov sin raste uz muziku i, posebno – sport.

„Vidim da voli sport, ali i da pevuši. Možda će spojiti oboje, kao ja nekad“.