Prvu pesmu napisao je u petom razredu osnovne škole, i tom prilikom učiteljicu ostavio bez reči. Tema je bila „Zima“, a zbog lepote pesme na kraju školske godine nagrađen je knjigom sa posvetom: „Malom Perici Pešiću, ne toliko za učenje koliko za umetničke kvalitete“.

Od tada do danas, a Perica ima 75 godina, nije prestao da piše. Više se posvećuje poeziji nego prozi, a do sada je objavio devet zbirki – dečjih, ljubavnih, socijalnih, rodoljubivih pesama, aforizama i proznih zapisa.

„Prvu nagradu dobio sam na konkursu Knjiga nam otkriva svet u Vučju. Bilo je to moje vatreno krštenje kao pesnika i književnika“, priseća se.

U Tekstilnoj školi posebno se isticao na takmičenjima i konkursima, ali iza sebe nema velike nagrade ni blistave promocije, iako su njegove pesme duboko misaone, a istovremeno – lirične i satirične.

„Bio sam član Kluba mladih pisaca pri Radničkom univerzitetu. Oni su pomogli oko dela troškova za dve zbirke, a najveću pomoć pružili su mi prijatelji iz Kanade – Snežana i Miodrag Stojanović, koji su mi platili troškove za tri zbirke“.

Ovaj diplomirani magistar hemije i nesvršeni doktorant nije imao mnogo sreće sa poslom u nekadašnjem „gradu tekstila“. Radio je najpre u sada nepostojećem „Tokosu“ kao glavni šef proizvodnje, potom kao asistent na Tehnološkom fakultetu, odakle je otišao u vojsku.

Najneplodniji je bio dok je studirao, Tvrdi da  tehnički fakulteti ubijaju kreativnost u čoveku.

„Po povratku iz vojske, činilo mi se da je ceo svet moj. Bio sam mlad, slobodan, zaljubljen… Tada je nastala moja zbirka ljubavnih pesama. To mi je bio najlepši period života. Pesme sam pisao devojkama i budućoj supruzi, ali ljubav se nije završila slavno – posle deset godina braka razveli smo se. U tom periodu izdao sam zbirku Orfej među šljivama.“

Kasnije se, ne seća se ni sam tačno zašto, prebacio u Višu tekstilnu školu, gde je predavao hemiju. Odatle je otpušten posle sukoba sa direktorom, i od tada je nezaposlen.

„Bilo je to teško vreme. Trebalo je školovati decu, ali nisam se dvoumio – rekao sam sebi: radićeš i fizičke poslove samo da ih izvedeš na put. I uspeo sam. I tada sam pisao i objavio zbirku u kojoj dominira satirična proza, jer sam čovek trenutka. Mene vode osećanja koja pretvaram u prozu ili poeziju.“

Prva zbirka mu je objavljena 2004. godine – dečja poezija pod naslovom Ispod svoda plavog, inspirisana njegovom decom dok su bila mala. Kasnije je napisao još jednu, posvećenu unuci.

„To su pesme iz mog detinjstva i pesme o prvim gugutanjima moje dece. Vrlo je teško pisati za decu, o tome je govorio i Duško Radović. Sada planiram da objavim moje rane radove. Nekada sam mislio da nemaju vrednost, ali čitajući ih ponovo – promenio sam mišljenje.“

Posebno se ponosi zbirkom rodoljubivih pesama, u kojoj se prepliću socijalne i porodične teme. Kritičari su je ocenili kao njegovu najbolju.

Perica Pešić, čovek koji ume da tihuje i da se ne nameće, nema svog izdavača – sam priprema knjige za štampu. Dva puta je odbijen na književnom konkursu u Leskovcu. Poslednjih godina redovno učestvuje na konkursima i dobija nagrade, a ranije je objavljivao u leskovačkom nedeljniku Naša reč.

I danas ne prestaje da piše, ali i da trči, održavajući svoje telo i um. Trenutno priprema rukopis o svojim korenima i precima iz sela Miroševce kod Leskovca, odakle je otišao u grad sa deset godina.

„Nažalost, teško ide, jer prve tragove nalazim tek u prvoj polovini 19. veka, u vreme kada je Miloš Obrenović doneo ukaz da se deca više ne prezivaju po očevom imenu, već po dedi. Znam da su moji preci bili tu i za vreme turske vladavine, ali još istražujem“, priča pesnik trenutaka za Jugmediju.

Došao je u našu redakciju sa dve torbe. U rukama je sve vreme držao papire, ali među njima nijednu svoju knjigu. Kaže da su to „teke“ i da su u torbama neki sudski spisi. Nismo ga pitali šta ga trenutno muči – učinilo se da o tome ne želi da govori.