Nekada davno, kad su dvorišta još mirisala na kreč i ruže, a deca davala imena psima po sopstvenim dosetkama, u našu kuću stiglo je crno uplašeno štene. Ime Pecko mu nisu dali ni stariji ni učeni – već moja deca.

Ne zato što je izladnelo kučence bilo prirodno šareno već što ga je moja mlađa ćerka prvi put videla sa tačkicama kreča ispod četke mog oca. Kao da je želeo da ga obeleži, „da se zna da je naš“. Bio je mešanac, crn, srednje visine, ali s držanjem gospodina.

Nije bio kućni pas, već čuvar praga. Znao je gde mu je granica, znao je kad da legne, a kad da digne glavu. Kad bi mu došlo da trči za kučkama, odlazio bi ponosan, a vraćao se ili ranjen i pocepan, ili sav uspravan, s pogledom onoga koji zna da ga kuća čeka.

I čekala ga je.

Najlepši prizor bio je kada je moja mlađa ćerka i Peckova “kuma” odlazila na ekskurziju. Po mirisu kofera znao je da ide „na duže“. Gurao se u kola, iako prljav, i mi smo popustili. Kad je vidio autobuse i decu, potrčao je ka njoj, zacenio se od cviljenja, a kad mu je rekla: „Ajde sada idi“, on nije otišao.

Zapevao je svoju pesmu sreće – trčao u krugovima oko nje, najpre širokim, pa sve užim, dok se nije zaustavio pred njom, sedeo i gledao je pravo u oči.

Svi su stajali – deca, roditelji, vozači. To nije bio običan pas, to je bio život u svom najčistijem obliku.

Kad bismo išli na more, Pecko bi tugovao ispred praga. Komšije su mu spuštale činije s hranom preko ograde, jer nije hteo da im priđe dok su tu. Čuvao je kuću, ne sebe.

Kad bismo se vraćali, čekao bi nas na nadvožnjaku kod Leskovca, repom šibajući od uzbuđenja – znao bi da dolazimo kilometrima pre nego što nas vidi. Trčao bi pored auta, sve do dvorišta, a onda bi opet izveo svoj ples radosti: trčanje, lavež, i na kraju – tihi pogled u oči.

Ali jednog dana, Pecko se nije vratio. Prvi dan, drugi, treći… Muškarci su govorili: „Švaleraš, vratiće se.“

Sedmog dana počeli smo da ćutimo, desetog da strahujemo. A onda, jednog popodneva, muž je priznao ono što je krio: Pecko je uginuo u dvorištu, pokopao ga je.

Tada smo, nas tri, plakale kao da se nebo srušilo. Glasnije od grmljavine i groma. Prijatelji su banuli na vrata, misleći da je neko umro. I bio je – naš pas, naš član porodice, naš stražar i svedok naših života.

Od tada, više nikada nisam unela psa u dvorište. Jer Pecko nije bio samo pas. Bio je mera ljubavi, onaj koji nas je naučio da se čeka, da se čuva i da se voli i kad zaboli.

Sad moja Katarina ima tri psa. I kad je gledam kako im priča, kako ih hrani i miluje, vidim da se ljubav nastavlja.

Možda to i jeste najlepša istina – kad srce od čoveka pređe na psa, pa s psa na dete. Tako se ljubav ne gasi, samo menja oblik.