Postoje ljudi koji nam ne dođu po krvi, već po smislu. Ne pronađu nas u detinjstvu, već kad smo već izrasli – kad umemo da čujemo tišinu, da prepoznamo pogled koji ne traži objašnjenje. Takvi ljudi ne postanu naši prijatelji; oni postanu naš odraz, polovina duše koju smo, ne znajući, tražili kroz svet.

Mira i ja nismo se srele slučajno.

Naša mladost, sramežljiva i hrabra, spojila nas je u trenutku kada se tražilo uporište u nepoznatom gradu, među tuđim ljudima.

Od tada, nikada se nismo razdvojile – ni kad su nas kilometri rastavili, ni kad su se mora isprečila.

Ostala je ona, moja sestra po duši, žena koja ćuti kad druge govore, a razume i ono što nije izrečeno.

Naše prijateljstvo je svedok vremena – ono nije blistalo od ispovesti ni obećanja, već od onog tihog poverenja koje ne stari.

Prošle su decenije, prošli su životi oko nas, a mi smo ostale iste: dve žene koje dele vrednosti, tišine i poglede, dve porodice spojene kao dve grane istog drveta.

Ako u mom životu postoji konstanta – to je Mira.

Ako u njenom postoji mir – to sam ja.

_______________________

Za Miru sam prvo čula, a tek potom je srela. Bilo je to u vreme kada su mladost i neizvesnost išle pod ruku, kada se čovek tražio i u sebi i u drugima. Dve studentkinje, čijih se imena više ne sećam, pričale su dok sam predavala prijavu na Filoškom fakultetu o Leskovčanki sa istim afinitetima.

Rekle su da želi da promeni fakultet i da je u Leskovcu, kod majke. Dale su mi njenu adresu, i ja sam, bez mnogo premišljanja, krenula.

Sećam se dana kad sam zakucala na ta vrata – nepoznata, a kao da sam već bila očekivana.

Na stolu su bile dve šolje kafe i jedan osmeh. Tog dana, ne znajući, otvorile smo poglavlje koje traje ceo život.

Nismo znale da ćemo postati sestre po duši – dve devojke koje će deliti snove, brige, porodice, ćutanja i osmehe.

Sve što je kasnije dolazilo, sve što smo preživele i podnele, stalo je u onu prvu rečenicu i prvi pogled.

____________

Mira je jedinica. Ona sa majkom, a otac, avanturista, radio je po svetu, najviše u Nemačkoj. Bio je otac, ali ne i oslonac. Mira o njemu nikada nije govorila ni ružno, ni s toplinom. Samo bi kratko rekla: „Takav je.“

Zato joj je majka Ratka bila sve. Bile su kao dve drugarice, ali je red postojao. Ratka je bila čvrsta, poštena i posvećena, kao stari orah ispred kuće, čije grane puca mraz, ali mu koren nikada ne izda.

Od muževljevih povremenih donacija i od svoje skromne plate uspela je da izškoluje ćerku, i nikada svoje želje nije stavljala ispred Mirinih.

Kad joj je Mira saopštila da ide za Ameriku, Ratka je osetila pečenje u grudima, ali je samo rekla: „Idi, biraj svoj put. Ne obaziri se na mene.“

Imala je šezdeset godina, ali je i dalje bila snažna, odlučna i vedra žena. Meni je postala kao druga majka jer je moja bila – daleko.

Ratka je ispunila moju prazninu. Provodile smo večeri zajedno, razgovarale o svemu. Oslanjala sam na njene savete.  Umela je da me umiri jednom rečenicom. Istovreno krijući tugu zbog praznine koju je ostavila njena jedinica. Nije na prvi pogled bila topla, nije  pokazivala nežnost. Takve su žene s juga – ne grle mnogo, ali ti daju mir.

Mira u Americi

Mira i njen suprug brzo su se snašli u Los Anđelosu. On, vredan i uporan, napredovao je do funkcije glavnog menadžera u firmi koja je proizvodila elektronske uređaje, dok je Mira ostajala s detetom. Učila ga je da govori srpski kao maternji, a u vrtiću je već savladao i američki. Danas govori oba jezika bez akcenta i radi u firmi povezanoj sa veštačkom inteligencijom.

Živeli su na srpski način – sa obaveznom čorbicom i kuvanim ručkom, s redom i toplinom doma koji je mirisao na Leskovac.

Ali Mira se polako navikavala na život koji nije želela – gasterbajterski. Amerika nije za svakoga. Nekome prija njena brzina, sjaj, širina autoputeva, a nekome se čitav taj sjaj učini kao tuga.

Mira se privikla, koliko je morala. Upoznala je grad i more, obalu do koje je svakog dana šetala. Ponekad bi zastala i gledala tamo gde se ono spaja s nebom.

U tim trenucima ćutanja nosila je tugu koju nije htela da pokaže.

Čeznula je, ali je nostalgiju gušila nežno, jer sada se brinula o još dvoje: o suprugu, kome je Amerika već postala dom, i o malom dečaku, koji je rastao između dva sveta.

Dve tajne

Godine su prolazile mirno, sve dok se Ratka, ta snažna i čvrsta žena, prvi put nije razbolela. Tog dana, kad je rekla: „Nešto me steže u grudima“, znala sam da nije sitnica. Lekari su potvrdili.

„Samo nemoj Miri da kažeš“, rekla je tiho.
„Ne sme da brine, tamo je sama.“
I tako sam postala čuvar tajne.

Ali dok sam ja čuvala Ratkinu bolest, Mira je u sebi čuvala novi život.

Jedna je krila kraj, druga početak. Jedna smrt, druga rađanje – dve žene, majka i ćerka, povezane ljubavlju koja ne zna da kaže „oprosti“, ali zna da voli do kraja.

________________

Kada je Ratka posle 10 godina od prve dijagnoze legla u postelju i još mogla sama, obilazila sam je svakog dana, znajući da nailaze teži dani. Tada sam odlučila. Pozvala sam Miru i sve joj ispričala. Nije više bilo mesta za tajne. Stigla je prvim avionom i ostala nekoliko meseci.

Sreća, ako se tako može reći, šrto se bolovalo bez jakih bolova. Čak smo jednom poverovale da će se Ratka izboriti sa bolešću. Tu slabašnu nadu raspršio je sledeći odlazak na kontrolu.

Mira je tugovala u tišini, krijući suze u kupatilu, iza naočara, u drugoj sobi. A onda se sudbina poigrala. Morala je da se vrati u Ameriku, jer joj je dozvola za odsustvo isticala.

Na vratima stana, na četvrtom spratu, zagrlile su se i pozdravile. Mira je rekla:„Vraćam se za petnaest dana.“ Znala sam da to neće biti petnaest dana, kao što sam osećala da u Ameriku ne odlazi na šest meseci već – zauvek.

Ali nisam znala da će Ratka izdahnuti na mojim rukama.

Do poslednjeg trenutka nije dozvoljavala da joj ćerka prekrši američki zakon i ponovo dođe.

Kada su se ljudi okupili, prvi put u životu nisam bila u stanju da okrenem američki broj i javim joj tužnu vest. Učinio je to njen rođak. Ali njen krik čula sam kroz jaku slušalicu. I tada sam prvi put zaplakala.

Stigla je tek za četrdesetodnevni pomen.

Krug

Od tada dolazi svake godine i u Srbiji ostane po dva meseca. Moja Mira, rođena tamo gde su ljudi topli i gde je provela najlepši deo svog života, nije zaboravila rodni grad. Nije postala Amerikanka, iako poseduje njihov pasoš, ali je njen sin postao pravi Leskovčanin.

U godiinama iza nas menjali su se gradovi, poslovi, nacije, vremena – ali ne i mi. Svaka bi se, kad bi nas razdvojio život, ponovo vraćala onoj drugoj, kao da između nas nije prošao ni dan.

U tom prijateljstvu je nešto što se ne može objasniti rečima, jer se nije temeljilo na obavezama, već na prisustvu. Kad jedna ćuti – druga razume. Kad jedna pada – druga je tiho pridržava. Nekada bismo se čule posle više meseci, a razgovor bi počinjao tačno tamo gde je prethodni stao.

Bez prebacivanja, bez pitanja „zašto se nisi javila“, jer su reči uvek bile manje važne od osećaja da postojimo jedna za drugu.

Naša deca su rasla zajedno, naši životi su se preplitali, i dok su mnoge veze pucale pod težinom vremena, mi smo opstajale – kao stari hrastovi koje su godine učvrstile. Mira je znala moje ćutnje, ja njene strahove.

Znale smo kako diše ona druga, čak i kroz tišinu telefonske linije, čak i preko okeana.

Kada je odlazila u Ameriku, sećam se kako smo stajale na stanici, svaka u svojoj tišini. Nismo plakale – suze su bile suvišne. Znale smo da se ne rastajemo, već da samo menjamo obalu našeg prijateljstva. Isto more će nas jednom spojiti, govorila sam.

A ona se smejala onim svojim blagim osmehom koji kaže: znam.

Dve grane istog stabla

Naše porodice su se odavno spojile u nevidljivom tkanju – kao da su se i deca i unuci prepoznali po onom neobjašnjivom kodu srca.

Kad god bismo se ponovo našle, vreme bi stalo, kao da želi da nas sačuva od prolaznosti.

Sedele bismo uz kafu, pričale o svemu i ničemu, i znale da nijedna ne mora da glumi hrabrost pred onom drugom.

Jer sve što je bila moja slabost, ona je pretvarala u mir, a sve što je bila njena sumnja, ja sam pretvarala u veru.

Nekad mi se čini da smo rođene da jedna drugoj budemo oslonac.