Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, buknuo je plamen naroda u jednom danu. Naime, master i njegovi verni satrapi, od samog starta, u narodu su se postavili dominantno, jer svaki njihov korak ili izjava uzrokuje domino efekat.

Jedan od najistaknutijih u ovoj disciplini je satrap Vesić, za koga se veruje da je imao problem sa kockom – znate onu narodnu ‘Nije majka Vesića klela što je ređao kocku, nego što je vadio’. Tako godinama unazad rade i grade, i opet ne valja, ali ko radi taj i greši, zar ne?

Nakon silnih grešaka u izgradnji puteva i renoviranju objekata, master je odlučio da okrene novi list i krene ispočetka. Vratio se korenima. Na oduševljenje mnogih u njihovim redovima, naređeno je da se ispred Skupštine grada Beograda postave šatori.

Mi smo jedinstveni i prvi u Evropi koji imaju šatore u centru grada, govorili su glasnici.

Jedina svrha tih šatora beše učenje redova naprednjaka! Tako se bar pripovedalo u početku. Master je na sve mislio i sve je obezbedio – šator nad glavom, hranu i piće. Dok su studenti u penziji pod njegovim šatorom, moraće da uče! Ponosno su vikali.

Poneseni njegovim savršenstvom, šatorom, pojavile su i prve master- aginice:

Šta se beli u parku zelenom?

Jal je sneg? Jal su labudovi?

Da je sneg, već bi okopnio.

Da su labudovi, već bi poleteli.

Nije sneg, nit’ su labudovi,

Već su šatori Mastera prepodobnog postavljeni.

Međutim, kao i do sada, javljaju se uobičajeni problemi. Prvi problem nije bila konstrukcija…dobro, jeste kasnije kad je košava nosila šatore duž bulevara Kralja Aleksandra. Veći problem je bilo ime.

Kako nazvati to mesto što će povećati at(r)ak(ciju) među rajom? A paradoks je što je raja i bila kum tom mestu – Ćacilend. Hmm odlično, Ćacilend je skoro kao Diznilend, pomislio je master.

Sad postoje te razlike – za Diznilend moraš da platiš da budeš tu, dok za Ćacilend te plaćaju da budeš tu. Profitabilnije je. Drugo, u Diznilendu moraš da kupiš sebi hranu i piće, dok u Ćacilendu sve to dobijaš gratis.

Isplativije je. Treće, u Diznilendu možeš samo da se voziš i slikaš sa Miki Mausom, dok u Ćacilendu možeš i moraš samo da učiš. Štaviše, master je najavio i promociju svoje prve knjige, baš tu, pod nazivom Kako sam pobedio obojenu revoluciju. No comment.

Drugi problem nastao je kada je master, kao veliki motivacioni govornik, izjavio da je Ćacilend ‘klica otpora’. Postavlja se pitanje da li je Ćacilend klica otpora gradskim autobusima koji su tuda prolazili ili klica otpora građanima koji žive u njegovoj blizini ili možda onih koji žele da dođu do Terazija preko trga Nikole Pašića?

Odgovor je očigledan.

Treći problem se javio kao nova upotrebna vrednost – distrakcija. Nakon setnih susreta u svetu, bilo je organizovano spontano okupljanje u Ćacilendu, dok su glasnici širili dobre vesti o položenim ispitima.

Međutim, frka je nastala nakon evropske rezolucije. Master je dugo razmišljao o tome, sve dok nije čuo nekoga da pevuši Gori vatra sad u nama.

To je to! Pomislio je. Glasnici su se odmah bacili na posao Gori Ćacilend. Širile su se i glasine da su studenti u penziji baš zagrejali stolicu. Jedini propust im je bila nova tehnologija. Denucijant svakog pojedinca. Još jedan neuspeli pokušaj.

Plamen je buknuo, ali ne u Ćacilendu, već u narodu. Nije im prošla ‘obojena revolucija’ niti ‘obojena rezolucija’, ali sigurno im je uspeo domino efekat. Jer, kako kažu naši stari U laži su kratke noge.