Reč je najmoćnije oružje koje čovek poseduje, a najčešće zaboravi kako se koristi. Može da izgradi most između dvoje ljudi, da pomiri, uteši, pokrene; ali može i da razori, da pretvori poverenje u pepeo. Zavisi od toga ko je izgovara i s kakvom namerom.

Postoje reči koje bole više od udarca – jer ostaju. Urezane su u pamćenje, kao da imaju vlastitu volju da se vraćaju kad najmanje želimo.
Ali postoje i one druge – tihe, plemenite, koje stižu kao melem.
To su reči koje izgovaramo kad nam je stalo, kad hoćemo da spasimo, a ne da povredimo.

Svaki novinar zna koliko jedna pogrešna reč može da naruši istinu.
Svaki pisac zna koliko dugo jedna prava reč ume da odjekuje.
Svaki čovek zna koliko je teško povući rečenicu koja je izletela u besu.
Reči ne možemo vratiti – možemo samo učiti da ih pažljivije biramo.

Političarima nema spasa i zato im se ne obraćam. Zaobiđimo ih.

U svetu koji se guši u buci, istinska reč postala je retka. U njoj nema reklame, nema interesa, nema potrebe da se dopadne – samo potreba da saopšti istinu, da prenese emociju, da ne izda ono što je čisto u nama.

Zato je reč danas luksuz.

Zato je odgovornost svake žene, svakog novinara, svakog pisca, svakog čoveka – da je čuva kao svetinju. Jer kad reč izgubi smisao, nestaje i poverenje. A kad poverenje nestane, gubi se sve što nas čini ljudima.

Reč je dokaz postojanja.

Dok god umemo da je biramo i stojimo iza nje, postoji nada da nismo sasvim izgubljeni. Reč je ono što ostaje kad se svet utiša. Sve drugo – prolazno je, kao šum koji se pretvara u tišinu.