Poezija je kraljica tišine. Ne treba joj kruna ni dvor, dovoljno joj je srce koje ume da čuje. U vremenu kada se osećanja svode na status i rečenice na brzinu, pesnici su njeni poslednji čuvari. Oni ćute dok svet viče, i govore tek kada svi zaćute. Moj sagovornik Dejan Đorđević iz Leskovca, je jedan od njih – čovek koji ne traži pažnju, već smisao; koji u razgovoru ne podiže ton, ali zato u pesmama grmi od emocije.

Dva sata razgovora sa njim bila su mirna kao površina reke, ali znam da se ispod te mirnoće krije dubina u kojoj nastaju stihovi prevedeni na 15 jezika. Krititčari i vrhunski teoretičari književnosti ubrajaju ga u red najbolji, ne samo na jugu Srbije, ali iza njega ne stoje nagrade, jer nikada nije konkurisao.

„Ne šaljem pesme i zbirke, iako sam često i žirijima i selektor sam Festivala „U ritmi dijalekta“. Jednostavno, pišem i objavljujem. Ako se nekada desi nagrada – desi će, ako ne – ništa. Meni je čast da se moja pesma pročita na kultnom trećem programu i po najprestižnijim časopiima. Radujeme kad mi neko pozove i kaže da je uživao čitajući moje pesme. Ja pišem iz ljubavi. Moja misija je, ako imam taj talent, da nešto ostavim, neki trag. A da li će to neko čitati i posle mene – o tome ne razmišljam“, priča Dejan, dokazani pesnik i prozni pisac u natstajanju.

Dejan Đorđević (1970), profesor je srpkog jezika i književnosti. Odnedavno živi u Leskovcu. Rođen je u varoši Grdelica, gde je već sa pet godina posećivao pesničke večeri. Bilo je to vreme kada su veliki pesnici i pisci svoje stihove čitali i po malim mestima.  

„Gledao sam u njih kao u bogove. Tada sam mislio da pesnici žive samo u Beogradu“, priča sa osmehom i ređa pisce koje slušao u malom Domu kulture: Desanka Maksimović, Vasko Popa, Dragan Radović, Tomislav Cetković.
Prve stuhove napisao je u petom razredu osnovne škole, beć u osmom bio je članKnjiževnog udruženja „Glubočica“ i kao gimnazijal sa smera novinr-sradnik,  učestvovao u omaladinskom podlistiku u nedeljniku „Naša reč“.

„Sve vreme sam pisao, svaku emociju beležio, svaki detalj na ulici, a najviše sam posmtrao ljude“.

Iza sebe ima četiri zbirke pesama i još toliko skoro završene. On nigde ne žuri. Stih zabeleži kada naiđe, dok ćita, dok gleda čoveka sa fasciklom kako preko usijanog betona trči prema fontani, po produži do šaltera. Pravi pauze čitanjem Crnjnaskog, koji je za njega najbolji srpski pisac.

I zato je Dejan, kome je učitelj još u trećem razredu osnovne škole rekao: „Ti ćeš biti pesnik“, prvu zbirku pesama „I jesam i nisam“, objavio 2007. Imao je 37 godina.

„Njen recezent je Saša Hadži Tančić, poznati srpki pisac iz Leskovca. On u svojoj recenziji kaže da ga moje pesme podsećaju na nadrealističku poeziju ili na nadrealizam kao književni pravac. Promcija je bila u bilioteci u Leskovac, posle koje je Saša izjavio medijima nešto kao – Evo sada možemo u duhu antike da najavimo pesnika u Leskovcu. Jer ja sam došao posle zastoja“.

U toj zbirci pesama Dejan traži sebe. Mudruje, kako sa malom ironijom u glasu kaže.

„Tu zadiren u neke egzistencijalističke teme i samu filozofiju – to postojanje čoveka, bića uopšte. To njegovo rasuđivanje i prosuđivanje i granice“.

To su pesme koje je pisao godinama. Mnoge su već bile obajvljivanje – „Letopisu“ Matice srpske i u kragujevačkim „Koracima“.

„I onda smo Saša i ja rekli – sada je vreme da to stavimo u knjigu“.

Te egizistencincijalne teme karakterišu i ostale tri zbirke, sa četrtom zatvara krug.

„I u drugim zbirkama, u pesmama, pravim sa namerom ironići otklona od života, stvarnosti, neću reći nikakve, ali naše kakva jeste“.

„Nepristajanje“ je njegova druga zbirka pesama, sa istom tematikom, ali sa dubinom pobune. Njne recezent je Dragan Jovanović Danilov, jedan od značajnih srpskih pesnika.

„Pristajanje je ono što dobijamo rođenjem. Da smo ljudi, da moramo da živimo u zajednici, pristajanje na životnu realnost, koju čovek ne može da izbegne. Nepristajanje na ljudsku glupost, na neslobodu, na projekciju da svi moramo da budemo i mislimo kao što misli ova druga strana. Želeimo da budemo drugačiji. To je stalna, večita dilema – pristati ili neperistati. To je ljudska unutražnja borba, vđena kroz 40 pesama“.

Dejan ne zna odale mu dar za pisanje jer su njegovi bili inženjeri raznih struka. „Milsim da to dolazi sa emocijama, karatketrom i  mešavimom gena. Mislim da i moj život određuje karakter“, kaže i dodaje da ni njgova kći, studentkinja, nema dara za književnost.

O „Nepristajanju su pisali srpki i strani pesniic i kritičari, ali on se priseća teksta leskovačkog pisca Dragana Radovića, koji je njegove pesme uporedio sa poznatim srpskim piscima.

„Pravi je neka poređenja. Smatrao da pišem poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića i Branka Miljkovića. Oni jesu negde meni bili uzor, ali ja sam, čini mi se, gradio svoj stil. Moderan izraz, egzistencijalne teme, taj blagi ironičan otklon“.

Treća zbirka „Budim se da bi te voleo“ jeste, i prema onome što sprema da objavi, njegova jedina zbirka sa ljubavnom tematikom. Ona mu je donela i njaveću slavu jer je prevedena na 15 svetskih jezika, kojim govore evropski narodi, ali o oni preko okeana.

Ona je zanimljiva zato što ima samo jednu pesmu pod tim naslovom, sa nekoliko ciklusa. Kada je počeo delove pesam da objavljuje na Fejzbuku, javila se Ukrajinka sa predlogom da je prevede na ukrajinski i ruski jezik. I tako je poečelo.

„Uz predgovor doktora književnosti kritičara i teoretičara Tin Lemac iz Hrvatske, napravili smo jednu knjigu koja je najprevođenija od svih mojih pesama. Ciklus „Ja volom Mariju“, preveden na engleski jezik i objavljen u jednom američkom časopsu, a mnoge pesme su objavljene u amerikanskom „Srbobranu“, naš najstariji časopis koji izlazi u Kanadi. U Grčkoj u jdnom časopisu, u Makednoji su pesme objvaljene s prevodom Mare Karanfilović, na portugalskom Vesna Stamenković, koja je prevela Paula Koelja… Ta moja treća zbirka nije ljubavna u pravom smislu. Oni koji su čitali kažu da je jeste, a ja zna da je tu emocija, pesma je cela – lepa, ali tu sam i u samom naslovu hteo da iskažen neku veliku filozofiju. Na prvi pogled neko bi rekao da je reč o konkretnoj osobi, ali nije. Ustvari, ja se budim da bi voleo. Da sam takav naslov dao, ona bi bila uneverzalna. Ovako može da zavede. Naravno da je da postoji emocija, da su inspiracije bile – jedna, dve, tri osobe. Hteo sam naslovom da istaknem univerzilanost ljubavi – Budim se da bih voleo. Pa zašto čovek živi? To je nešto univerzalno. Ljubav bez čega život nema smisla“, priča Dejan Đorđević dok ispijamo poslednje gutljaje kafe.

Četvrta zbirka je „Kraj i beskraj“, recezenti su Nebojša Devetak, urednik časopisa „Trag“ u Vrbasu, Saša Jelenković, pesnik iz Zaječara i Tanko Pavlović iz Banja Luke.

„Ona zaokružuje tu moju priču sa egzistencijalnim temama, sa tim nadrealističkim nabojem, ironijskim otklonom, to pristajanje i nepristajanje, to jesam i nisam, te moje stalne dileme – sloboda i nesloboda. U neku ruku, te tri zbirke su sublimat svega onoga što sam čitao, pročitao, živeo i doživeo“.

I to nije sve. U rukopisu su još sve zbirka pesama, jedna drama i jedna zbirka priča, gde se Dejan ostvarauje i u prozi, ali na prizerensko-tomočkom dijalektu.

„Biće zbirka „Takoj ti zapisano“ – „Čim se rodiš, oni te žigošev, obeleže i ture ti prnjku. Taj mu tatko, ovaj ti je deda, i ti više ne mož da progledaš i tako rasteš“.

Tu je i zbirka priča, takođe na prizensko-timočkom dijalektu – „Priče iz kazanicu“. Predgovor za ovu zbirku je napisala dr Sofija Miloradović. Ona je direktor instituta za jezik.
Takođe je u rukopisu je dramski tekst „Gore je visoko, dole se nisko pada“. To je alternativni, radni naslov. Govori o ljudskim vrednostima. Tu negde je po sredini i pesnik, u oblacima. Potreba za onim gore i onim dole što se dešava.

Njegova pesma„Kako da ubijem pesnika iz provincije“ sa 5 stihova objavljena je naslovnici dodtaka „Novosti“

„Glavni junak je Blenta, profesor koji je dobio otkaz iz političkih razloga. On se nalazi u rupi u jami nakon obrušavanja rudničkog okna. U toj jami imamo jednog političara, bivšeg. Zatim, jedna novinarka, režimski novinar pa sada ona hoće tu da opravda to svoje pisanije. Tu su filozof i sudija, kao i radnik Javno komunalnog preduzeća. On se brine o redu u toj jami, punoj fekalija. Moralno je najčistiji. Balansira. A moji likovi kod sebe imaju jedino daske za WC šolje kojima se održavaju u jami sa fekalijama do do grla“.

Dejan procenjuje da u dramskom tekstu, čija su prva dva dela objavljena u časopisima, Piše „bektovski“.
„Rukopis je već na čitanju. Do sada nisam pisao dramske tekstove i oprezan sam. Dobio sam komplment da je moguće postaviti je na scenu“.

„Priče iz kazanice“ iz tri dela su takođe skoro spremne za štampu i leskovački književnik se nada da će privići čitaoce. Kazanice su mesta gde se u zatvorenom prostoru pekla rakija tokom kasne jeseni i gde su se nekada okupljali ljudi sa svojim pričama. „Ono koji su ih čitali, kažu da su dobre. Sada vidim da je proza komotnija forma izražavanja za raliku od poezije“, ocenjuje i dodaje da sređuje i pesme buduće zbirke pesama„Red po red“.

Naše druženje završamao Deajnovom pričom o novinarstvu, što je za mene – iznađenje. Ovaj najčitaniji i najprevođeniji pesnik za juga svoje novinarske gimnazijalske dane nastavio je u Hrvatskoj, gde je služio jednogodišnji vojni rok – 1989. Sem uniforme seća se samo petočlane redakcije lista „Naša vojska“, gde se bavio lulturom i gde mu je prvi tekst urednik isekao i preuredio do neprepoznavanja onog njegovog. Seća se drugova iz Slovenije, Hrvatske i Srbije, koji su danas uspešni ljudi, i sa kojima je održava veze.

„Zato“, mislim u sebi, „Dejan razume novinare i zato je bez reči pristao na razgovor. I zato se ne nameće, već ide kada ga pozovu“.