Nekada je vlast imala strah od reči. Nije to bio strah od novinara, već od onoga što novinar nosi – istinu, papir, i oči koje gledaju bez treptaja. I piše! Danas, kad napišeš istinu, oni ti se nasmeju. I ne zato što si pogrešio, već zato što znaju da ništa neće izgubiti.

U zemlji gde je sve postalo predstava, i sramota je izgubila scenografiju.

Nekada je moćnik pokušavao da demantuje, da se pravda, da makar sakrije lice. Danas, oni te pogledaju ravno u oči i kao da kažu: „pišite šta hoćete, mi se nakradosmo“.

To više nije bahatost. To je priznanje bez posledica. I to je ono što najviše boli.

Jer dok su nekad ćutali kad bi ih pogodila reč, sada se smeju. Ne da se samo smeju već jedan drugom pred očeima javnosti kažu: Znam koliko si se ugradio!

Smeju se jer znaju da je sistem napravljen da štiti njih, a ne istinu. Smeju se jer su im institucije postale dekor. Smeju se jer su novinari ostali usamljeni u profesiji koja još uvek veruje da reč ima težinu.

Ali i u toj tišini, novinar ima smisao, ubeđena sam.

Ne da promeni svet – jer svet se već odvikao od istine – nego da ostavi trag, zapis, svedočanstvo da nije svako pristao. Da još uvek ima onih koji ne pišu iz interesa, nego iz nemira. Po ceni sospstvenog nemira.  Da postoji ona vrsta hrabrosti koja se ne vidi, ali ne nestaje.

Jer ako se odreknemo pisanja zato što njih više nije sramota, onda ćemo pristati da ćutanje postane službeni jezik ove zemlje.

A to bi bio kraj svega!

Zato pišemo. Mi.

Ne da bismo njih promenili, nego da bismo ostali ljudi. Jer, kao što kaže jedna moja dvanšna rečenica: „Ništa ne boli kao istina, samo što oni više ne znaju gde ih boli.“

Oni više i ne prepoznaju istinu od laži. Sopstenih. Njima više ne može obraz da carveni. U njihovom svetu ogrezlom u političkom bludu, reč nema nikakvu vrednost. Samo novac. A on je prolzan. Danas imaš – sutra nemaš.