Scenaristički tandem Siniša i Ljiljana Pavić poznat je ne samo širom bivše Jugoslavije, već i u ovom delu Evrope. Teško je tačno utvrditi koliki je Ljiljanin udeo u brojnim scenarijima koji su nastajali tokom 50 godina, ali se ponešto ipak može sagledati. Pisala je tekstove za pesme u serijama, učestvovala u oblikovanju ženskih likova i približila Siniši mentalitet i jezik ljudi iz svog rodnog Vlasotinca.

Od dobrog roda – još bolji izdanak

Ljiljana Popović rođena je u uglednoj građanskoj porodici u Vlasotincu 1938. godine. Mlin na Vlasini, koji je simbol varoši, izgradio je njen deda Petar na imanju svog oca Gavrila. Zato se u seriji „Porodično blago“ otac porodice zove Gavrilo Gavrilović.

Lovačko udruženje „Bogiša Popović Giša“ iz 1906. godine, nazvano je po Ljiljinom rođaku. Njen stric Vlada uveo je električnu struju u Vlasotince (1912). Drugi stric Voja je osnivač prvog fudbaskog kluba (1920) i prve novine „Vlasina“ (1926).

Deda Petar podigao je i najveći stambeni objekat u Vlasotincu pre Prvog svetskog rata (1910). Ljiljana je među poslednjim članovima porodice Popović koji su se rodili u toj kući, jer je zgrada posle Drugog svetskog rata oduzeta porodici i u njoj je bio smešten internat.

Ljiljini roditelji su bili Radivoje i Olga Klajić iz Leskovca. Otac Radivoje (Rade Durko) bio je jedan od šestorice braće Popovića, koji je nastavio da vodi porodičnu trgovačku radnju u glavnoj ulici. Pamti se kao izuzetno lep čovek; čak je 1933. godine proglašen za mistera Vlasotinca. Tokom Drugog svetskog rata bio je u nemačkom zarobljeništvu, a posle je dobio i sina Miodraga.

Ljiljana je završila osnovnu školu u rodnom mestu, a potom i Višu mešovitu gimnaziju, gde je bila aktivna u Dramskoj sekciji.

Za Gimnaziju je izuzetno vezana i redovno je dolazila na godišnjice mature dok joj je to zdravlje dozvoljavalo. Često je sa suprugom Sinišom bila i počasni gost prilikom obeležavanja Dana škole.

Pola veka plovidbe scenarističkog dvojca

Kasnije upisuje i završava Pravni fakultet u Beogradu. U prestonici je upoznala kolegu Sinišu Pavića (1933-2024), koji je objasnio po čemu se ona razlikovala od drugih žena.

„Bila je potpuno drukčija od svih devojaka koje sam ja upoznao u Beogradu. Došla je iz malog mesta u veliki grad, a taj veliki grad nikako je nije asimilovao. Ona je ostala potpuno ista ona devojka iz Vlasotinca kakva je bila. Kažu mi da je ovde bila devojka ne sezone, ne godine, nego tih godina. Kad prođe pored pošte, svi službenici izađu do prozora; zna se kad ide u školu, a kasnije i kad ide na plažu. Pored toga što su za njom zviždali taksisti u Beogradu — što mi se dopalo — meni se dopala jedna vrsta čednosti. Nešto što je sačuvala, nešto što mlad čovek u velikom gradu izgubi. Počne da imitira nekog, da se ponaša kao drugi“, izjavio je Pavić.

Siniša je 1966. objavio roman „Višnja na Tašmajdanu“ koji je bio izuzetno popularan da je po njemu snimljen i film. Ljiljana je knjigu pročitala dok je živela u studentskom domu i poželela je da upozna autora.

„Ona se zaljubila u mene, jer je pročitala „Višnja na Tašmajdanu“, pa je rekla: „Bože, što je ovaj čovek emotivan”. Kad je došla u sud, dopala mi se od prvog trenutka baš zbog svog nastupa. Živela je u studentskom domu kao ilegalac, jer je već završila fakultet i radila kod advokata, ali nikako nije mogla da dobije posao u sudu. Tamo su uvek imale prednost ćerke nekih sudija, a ona je to osećala. A onda, kad je vide koleginice i druge poznanice da si sa nekim u jačoj vezi, počnu da je ogovaraju. Ništa od tih ogovaranja nije moglo da utiče na mene. Svakoj takvoj sam rekao da sam dovoljno zreo da procenim u životu šta mi je dobro, a šta nije. I tako smo se mi našli. Pošto je imala 28 godina, ovde bi odmah pitali: „Šta je s njom, zašto se ne udaje?” Imala je 2–3 prilike. Jedan je zbog nje čak sekao vene. U Beogradu je imala verenika, lekara, koji je dogurao do pukovnika. Imao je svoju kuću i živeo sa majkom.

Mislim — ozbiljan čovek. Kad sam ja počeo ozbiljno da se zabavljam sa njom, rekla mi je da ima verenika. Rekao sam joj da reši taj problem između njih dvoje. Posle mi je rekla da je rešila, ali da joj je bilo jako, jako neprijatno“, objasnio je početak njihove veze.

U tom periodu, Siniša je prolazio kroz težak životni period – preminuo mu je otac, a osećao se, kako je sam rekao, „beskrajno sam i opustošen“. Ljiljanin dolazak u njegov život uneo je svetlost i novu snagu. Ubrzo su postali nerazdvojni, a iz te bliskosti nastala je i njihova životna i profesionalna zajednica.

U jednom intervjuu i Ljiljana je govorila o njihovom poznanstvu, porodici i zajedničkom radu.

„Sinišu sam upoznala kada sam radila kao advokatski pripravnik, dok je on bio mlad sudija opštinskog suda, koji za sobom ima objavljen roman „Višnja na Tašmajdanu“ i snimljen film po tom delu. Uskoro smo se venčali i gledajući neke loše televizijske emisije o mladima, došla sam na ideju da ga nagovorim da napiše seriju o studentima.

Teme mladih bile su mu bliske, a i ja sam još bila sveža, što se tiče sećanja na studentski život. Tako smo počeli, a kako su se ređale epizode, naravno na papiru, tako je i rasla moja trudnoća. Kad smo stigli do devete epizode, ja sam otišla na porođaj i sekirala se što Siniša piše desetu epizodu bez mene. Kuriozitet je da sam se porodila 4. aprila, na Dan studenata, tako da je sav taj posao bio u znaku studenata“, izjavila je početkom 1980-ih kada je sin Vladimir imao desetak godina.

Po sopstvenom priznanju ona se najbolje se snalazi u porodičnim pričama, mada inspiraciju ne nalazi u svojoj kući. Sve to proizilazi iz druženja sa ljudima raznih zanimanja i osluškivanja svega što se u životu događa.

„Siniša je veoma dobar u dramaturgiji i dijalogu, tako da tu nemam šta da tražim i ne treba mu pomoć. Moj doprinos je u tome što mu dajem, kako za početne, tako i uopšte ideje za likove, naročito one koloritnije. Pošto sam rođena Vlasotičanka, mnogo sam uticala u građenju likova iz serije „Vruć vetar“. Svi ti tipovi odražavaju mentalitet tog kraja, a jezik kojim oni govore karakterističan je i obično ima neki „rep“, neko dvostruko značenje. Kad vam oni nešto kažu, tu uvek ima nekog sažetog aforizma.

Znači, ja konkretno ne pišem, već u razgovoru dajem ideje, a on ih ili prihvati ili modifikuje. A kada su u pitanju stihovi za neke songove, onda taj posao potpuno preuzimam ja, jer Siniša nije vešt u tome“, objasnila je stvaralački proces.

Poseban je Ljiljin doprinos u oblikovanju ženskih likova, a ono što je rekla o ženama u „Boljem životu“ ostalo je prisutno do kraja njihove saradnje. Tu je čitava plejada baba, tašta, svekrva, majki, ljubavnica, studentkinja i drugih savremenih žena.

„Serija „Bolji život“ obiluje ženskim likovima koji su atipični, naročito za televiziju. U filmu ih i ima, ali televizija je uvek računala na likove koji su unapred bili simpatični. Ovde se dešava nešto drugo: svaki od ovih likova morao je da se izbori za naklonost publike. Evo, uzmite Emiliju — žena zrelih godina, majka troje dece, koja je počinila preljubu, a ipak se izborila za naklonost publike i postala simpatična. Koka, koja je rodila vanbračno dete. Dara, koja je patrijarhalni lik, ali na kraju stupa u odnos sa svojim najbližim pretpostavljenim, šefom. Ipak su sve te žene izborile pravo mesto koje im pripada u životu“, rekla je na kraju snimanja „Boljeg života“.

„Mi se dopunjujemo. Ja napišem, ona pročita i odmah vidi ono što ja ne vidim. Nema boljeg sudije od nje“, govorio je Siniša o Ljiljani. Njihova saradnja bila je zasnovana na poverenju i razumevanju – istim onim temeljima na kojima je počela njihova ljubavna priča.

Pesme kao produžetak scenarija

Ako je na scenariju bila saradnik, tekstovi pesama iz tih serija bili su isključivo njeno autorsko delo. Njeni stihovi uvek su nosili prepoznatljivu emociju koja se provlačila i kroz njihove serije, a često su živeli i svoj paralelni život.

Među pesmama za koje se navodi da je Ljiljana Pavić pisala stihove nalazi se „A sad adio“, pesma koja je vremenom dobila više verzija i izvođenja. Njena emotivnost, jednostavnost i jasnoća poruke učinili su je pesmom koja se i danas često vraća u javnost, bilo kroz izvođače ili kroz nostalgiju televizijskih sećanja. Pesma je postala nezvanična himna gastarbajtera, a nakon raspada Jugoslavije i masovnih migracija dobila je i jednu novu dimenziju. Popularna je čak i među onima koji nikada nisu gledali seriju „Vruć vetar“.

Za seriju „Srećni ljudi“ Ljiljana je pisala tekst naslovne pesme, dok je muziku za tu numeru, kao i za čitavu seriju, komponovao Dušan Karuović, koji je takođe rođen u Vlasotincu. Iz te serije izdvojilo se više pesama („Ne gasi svetlo“ i „Čovek i pas“), ali posebno „Topolska 18“, koja je nastala iz ličnog iskustva Ljiljane Pavić. Ona je kao studentkinja živela upravo na toj adresi, pa je svoje uspomene pretočila u stihove.

Tekst je nostalgičan i nosi atmosferu mladosti, gradske svakodnevice i posebne intime jednog životnog doba. Pošto je samo „Topolsku 18“ komponovao Goran Ratković, a ostalu muziku u seriji Karuović, često dolazi do zabune oko toga ko je kompozitor.

Glumica Snežana Savić je pesmu otpevala i uvrstila na svoj album, pa ona živi i mimo serije. Iako je nastala za potrebe televizijske priče, pesma je ubrzo prevazišla svoj okvir i postala evergrin.

Iz serije „Porodično blago“ izdvojila se pesma „Srce porodično“, za koju je tekst takođe napisala Ljiljana. I za ovu pesmu karakteristični su čežnja za porodičnom toplinom i nostalgija za nekim boljim vremenom, što se vidi i u drugim njenim tekstovima. Ona nije pisala mnogo pesama, ali one koje je napisala ostale su prepoznatljive ne samo u okviru televizijskih serija zbog kojih su nastale, već žive i mimo njih – kao posebne muzičke tvorevine.

Vlasotince kao mirna luka porodice Pavić

Vlasotince je Ljiljanina rodna varoš, ali je za Sinišu Pavića postalo izabrani zavičaj. Pošto je svoj rodni Sinj napustio kao veoma mali, zbog pritisaka na njegovog oca pred Drugi svetski rat, Sinišin život mnogo je više vezan za Beograd, gde je odrastao i proveo najviše godina. Preko svoje supruge otkrio je Vlasotince, koje mu je vremenom postalo zamena za izgubljeni rodni kraj. Tu je pronašao ljubav, mir i inspiraciju.

Prema sećanjima glumca Predraga Smiljkovića, bliskog prijatelja porodice Pavić, taj prvi dolazak bio je pun topline, jednostavnosti i onog duha koji će kasnije obeležiti mnoge Pavićeve priče. Smiljković se priseća da je Siniša prvi put došao u Vlasotince krajem šezdesetih godina, u pratnji svoje buduće supruge Ljiljane Popović.

Bio je zimski dan, sneg je prekrivao brda oko Vlasine, a put je bio težak. Stigli su kasno, gotovo u ponoć, ali ih je Ljiljanin otac Radivoje dočekao raširenih ruku i s flašom domaćeg vina.

„Tada je Siniša rekao da se najpre zaljubio u vino, pa u Ljiljanu, a onda i u samo Vlasotince“, ispričao je Smiljković sa osmehom, opisujući taj prvi, gotovo filmski susret.

Posle „Vrućeg vetra“ svima je bilo jasno da Pavići mnogo vole Ljiljin zavičaj.

Vremenom su sve više boravili na jugu. Učestvovali su u radu KUD „Siniša Janić“, a posebno su bili bliski sa porodicom advokata i pisca Zorana Davinića. Početkom 1990-ih godina, Pavići su polako pripremali teren da se presele u Vlasotince. Kupili su plac pored reke Vlasine, u prigradskom naselju Manastirište, gde su izgradili vikendicu koja im je postala stalna adresa nakon odlaska u penziju. Tako su sve češće mogli biti viđeni na ulicama varoši, a postali su Vlasotinčani i u ličnim dokumentima.

Siniša je u Vlasotincu živeo skoro 30 godina i odlučio je da mu upravo tu bude i večni dom.

Na primeru glumca Predraga Smiljkovića Pepija može se videti odnos Pavića prema Vlasotinčanima. On je, kao dete, bio statista u seriji „Vruć vetar“. Kasnije je viđao Paviće u KUD-u, a Ljiljanu je poznavao i kao školsku drugaricu svoje majke. U vreme ratnih 90-ih, Smiljković je postao član Narodnog pozorišta u Leskovcu. Kako je tada bila nestašica goriva, često je stopirao kako bi se sa posla vratio u Vlasotince.

Jednom su ga povezli i Pavići, pa im je u kolima ispričao da je postao profesionalni glumac.

Kasnije su mu oni ponudili epizodnu ulogu sudije u seriji „Srećni ljudi“.

Postepeno je poznanstvo prerastalo u prijateljstvo. Pepi im je ispričao kako je sa drugom Bogoljubom Mitićem, koji je bio glumac amater, tražio zakopano blago po mapi lokalnog vidovnjaka. Ta anegdota zaintrigirala je Sinišu, pa su od nje počeli da pišu novu seriju „Porodično blago“, u kojoj su Pepi i Boge dobili uloge Tike Špica i Đoše iz sela Stajkovca. I tako je počela priča koja će kasnije prerasti u legendu.

Na ovom primeru vidi se odnos Siniše i Ljiljane prema Vlasotinčanima. Oni su uvek pomagali, a zauzvrat ništa nisu tražili. Prepoznali su potencijal kod dvojice mladih glumaca i pružili im šansu da razviju svoj talenat. I nisu samo njih dvojica imali priliku – i drugi su je dobijali, ali Pepi i Boge su znali da je iskoriste na pravi način.

Tu se jasno ogleda ljudskost i veličina bračnog para Pavić. Ovo je samo jedna crtica o odnosu jednog grada i jednog scenarističkog para, a o tom odnosu mogla bi se napisati čitava studija.

Na kraju, biću i ličan, a mnogi Vlasotinčani mogli bi da ispričaju svoje viđenje Pavića. Ja sam ih prvi put video uživo kao dete, jer je Ljiljana bila školska drugarica mog ujaka. Od tog susreta prošlo je dvadesetak godina i oni su me zaboravili, a ja sam bojažljivo dostavio Siniši svoju prvu knjigu priča. Posle toga sam se plašio da čujem njegovo mišljenje i nisam se raspitivao. Međutim, on je mene tražio kako bi mi rekao šta misli o zbirci i kako veruje u mene. Nakon toga smo počeli da se javljamo jedan drugom na ulici.

Godine 2014. Siniša i Ljiljana bili su gosti promocije časopisa „Naše Vlasotince“, gde sam otvoreno rekao da je šteta što glasilo prestaje da izlazi, jer su tadašnja previranja u lokalnoj vlasti uticala da nije više bilo novca za štampu. Nakon promocije, Ljiljana mi je prišla i pitala koliko je potrebno para. Nisam znao tačno, ali sam je uputio na direktora biblioteke, Srbu Takića.

Tako je ona lično platila štampanje naredna dva broja, a nakon toga opština je ponovo preuzela troškove izdavanja. Ovo je samo deo novčanih doprinosa koje su Pavići dali za kulturu i obrazovanje Vlasotinca.

Ne treba posebno pominjati koliki je doprinos Siniše i Ljiljane Pavić u tome što je Vlasotince ovekovečeno kroz likove Šurde, Boba, Soće, Firge, Tike, Đoše… Mi, njihovi savremenici, još nismo svesni šta su Pavići učinili za varoš na Vlasini.