Kada je poslednja nota Kamernog orkestra „Amorozo“ utihnula u sali Centra za stručno usavršavanje, 19. novembra, osetila sam da se ovogodišnji LEDAMUS zatvorio baš onako kako i dolikuje. Dostojanstveno, snažno, sa obećanjem da će se vratiti još veći. Slušala sam Tijaninu i Ksenijinu Milošević i upijala njihovu smirenu eleganciju, orkestar oko njih i osluškivala publiku koja nije želela da muzika utihne. Bilo mi je jasno, ovaj festival je za Leskovac mnogo više od kulturnog događaja.

Direktorka Muzičke škole „Stanislav Binički“, Biljana Miljković dočekala nas je sa osmehom koji je sve govorio pre nego što je i progovorila. Rekla je reči koje sam pažljivo zapisala, ali su mi se urezale i bez diktafona.

„Jako sam srećna što smo još jednom potvrdili da je ovaj festival potreban Leskovcu, a ta potreba je od same publike i od samog interesovanja i nekako sam jako zadovoljna i to mi je povratna informacija da treba još više raditi na tome. Sledeće godine u susret prestonici kulture ja se nadam da će biti još nekih novih sadržaja i da ćemo imati i neke možda goste koji nisu mogli da budu dostižni na dosadašnjem festivalu“.

Te reči su me navele da se raspitam o početku.

O prvom LEDAMUS-u 2009. godine starije kolege su mi rekle: „Bio je to mali festival, ali sa velikom ambicijom. U gradu se tada tražila scena, tražilo se mesto gde će se slušati umetnička muzika, gde će Leskovčani koji slučaju klasičnu muziku a naročito oni koji od njene žive konačno dobiti ono što zaslužuju zaslužio.

Danas, 17 godina kasnije, jasno je koliki je put pređen.

Muzička škola „Stanislav Binički“, sa svojom sedamdesetogodišnjom tradicijom, postala je rasadnik umetnika, pedagoška tvrđava i kulturno srce grada.

Generacije muzičara vraćale su se nakon studija da predaju pod istim krovom pod kojim su učile prve skale.

Videla sam to u njihovim očima dok su stajali iza bine, u ponosu nastavnika i profesora dok gledaju svoje učenike. LEDAMUS je zapravo oduvek bio festival koji povezuje.

Ovogodišnji festival – grad kao velika scena

Biti novinar na LEDAMUS-u znači juriti iz sale u salu, iz hladne novembraske noći u tople prostore pune instrumenata i šuškanja notnih listova.

Tako je bilo i ovoga puta.

Otvaranje sa Ognjenom Popovićem i Mirijanom Rajić, Svečana sala grada Leskovca puna do poslednjeg mesta, ljudi stoje uz zidove, a ja stojim negde u sredini i pokušavam da slušam i posmatram publiku koja diše u ritmu klarineta i klavira.

Sutradan u Muzičkoj školi promocija zbirke „Nevidljive niti jedne flaute“. Trećeg dana Stanković i Miošević. Violončelo koje reže tišinu i klavir koji je nežno povlači za rukav.Potom sopran Snežane Savičić Sekulić i Neveni Živković za klavirom.

Večernji koncert Libera u porti Odžaklije, glasovi koji sa zvukom hladnog vazduha i starim crkvenim zidovima unose duševni mir.

Zatim Zvezdice i „Stars“ ansambl, dečiji glasovi koji nas vraćaju u dane kada smo prvi put čuli horske probe.

This slideshow requires JavaScript.

Nedelja filmske i evergreen muzike sa orkestrom Aleksandra Dujina, a meni se učinilo da LEDAMUS na tren postaje festival koji briše razliku između scene i gledališta.

I naravno, Amorozo, završnica. Tijana i Ksenija, radionica za violiniste poslednjeg dana. Deca oko njih, oči širom otvorene, kao da stoje pred svojim budućim verzijama.

Sve lokacije, svi koncerti besplatni. I što je najvažnije, puni do poslednjem mesta.

Pogled unapred: punoletstvo i prestonica kulture

Dok sam posmatrala poslednje aplauze, setila sam da će sledeće godine LEDAMUS napuniti 18 godina.

Punoletstvo jednog festivala.

A onda još hrabrija misao: 2026. godine Leskovac će biti prestonica kulture Srbije. Razmišljam kako će izgledati ta godina.

Biće to LEDAMUS koji više neće samo predstavljati Leskovac, biće to festival koji će ga simbolizovati.

Koji će, možda, dovesti umetnike koje su dosad mogli samo da sanjaju. Koji će spojiti tradiciju, budućnost, mlade, stare, domaće i svetske.

U gradu koji je godinama gradio svoje muzičko ime tiho, strpljivo, iz učionica, iz horova, iz jazz večeri i klavirske prakse biće to nagrada i izazov.

I dok gasim diktafon i spremam notes u torbu, prolazi mi kroz glavu još jedna misao: Nisam samo pratila festival. Pratila sam muziku koja ga vodi. I ljude koji znaju da Leskovac može biti kulturni centar, jer on to, makar u novembru, već jeste.

Hodam prema centru i osluškujem ljude koji su pratili novembraske dane muzike i kao da znam šta se krije u tim tihim ulicama. Muzika koja je u proteklih sedamnaest dana oblikovala grad, ispunila ga smislom i povezala sa svetom.

Delimo osećaj da stojimo na ivici nečega velikog. Kao da će LEDAMUS, koji je godinama rastao tiho, sada izaći na veliku scenu i pokazati šta znači istrajati, raditi, verovati.

LEDAMUS je možda festival, ali za one koji ga posećuju i koji mu se posvećuju, on je svake godine dokaz da umetnost može biti uporna, strpljiva i glasna i kada je najtiša.