Poznavaoci kulturnih prilika u Vlasotincu tokom devedesetih godina dobro pamte da je Dara Sekulić (1930–2021) provela pet godina u ovoj varoši. Taj boravak ostao je duboko upisan u pesnikinjinu biografiju — sama je govorila: „Vlasotince će zauvijek ostati jedan moj mali zavičaj“.

U tom periodu objavila je zbirku Reč se igra, nagrađenu Pečatom varoši sremskokarlovačke 2002. godine, a godinu dana nakon njene smrti u Vlasotincu su ustanovljeni „Poetski dani Dare Sekulić“.

Put od Korduna do Vlasotinca

Slobodan Ćukalović Vlasotinčane je delio u tri grupe: one po rođenju, one koji su došli zbog posla pa ostali, i one koji su kratko boravili – ali zauvek ostali vezani za grad. Po toj podeli, Dara Sekulić pripada trećoj grupi, baš kao što Stevan Sremac pripada Nišu.

Rođena 1931. u Kordunskom Ljeskovcu, Dara je kao dete preživela spaljivanje porodične kuće, pogibiju roditelja i život po internatima. Od 1953. do 1992. godine živela je u Sarajevu, sve do izbijanja rata, kada sa troje unuka kao izbeglica dolazi u Srbiju. Posle lutanja od Vojvodine do Kosova, na inicijativu prof. dr Stanislava Stankovića trajno se nastanjuje u Vlasotincu, gde dobija stan na privremeno korišćenje i ulazi u tamošnji kulturni život.

Sarađivala je sa Kulturnim centrom Vlasotince i bila među prvim učesnicima manifestacije „Pesnički čas – učiteljstvu u čast“. Prvi put dolazi 1993. godine, a uskoro se tu i seli. Oko nje se okuplja mali krug prijatelja – pesnika, prosvetara i običnih ljudi – sa kojima lako uspostavlja iskrenu bliskost.

U jednom sećanju, opisuje kako je sa pesnikinjom Darinkom Jevrić posećivala rodni kraj Stanislava Stankovića, pominjući „pustom“ kuću njegovih predaka, vatru koja je oživljava i lepotu juga Srbije koja je podseća na Kordun.

Vlasotince – mesto pesničkog povratka i unutrašnjeg mira

Koliko joj je Vlasotince značilo, vidi se iz uvodne reči za knjigu Odbačene pjesme, gde kaže da posle šest godina pauze ponovo počinje da piše upravo u varoši kraj Vlasine:

„U godinama rata nisam pisala pjesme. Ne zato što muze ćute kad topovi riču, već zato što sam se u izbjeglištvu borila za go život, svoj i svoje unučadi. Tek sam u Vlasotincu, 1998. godine, u nekoliko dana divne južne jeseni, napisala rukovet pjesama…“.

Taj rukovet postao je knjiga „Moj brat Tesla“ (Nolit, 2000).

Boravak u Vlasotincu vratio je pažnju šire književne javnosti pesnikinji kojoj je 1997. dodeljena Zmajeva nagrada — četvrt veka nakon „Zlatne strune“ iz 1972. godine. Posebno se izdvaja saradnja sa „Vlasinom“ i urednikom Srbom Takićem, koji 2001. objavljuje Reč se igra i time, kako sam kažeš, „učinjuje uslugu njoj, ali još više Vlasotincu“.

Iste godine Dara se vraća u svoj sarajevski stan, ali ne zaboravlja Vlasotince. Na pitanje novinarke Nede Simić Žerajić o tragovima tih boravaka u njenom stvaralaštvu, odgovorila je:

„Zavoljela sam te gradiće, posebno Vlasotince, gde sam živela pet godina i gde sam napisala knjigu ‘Brat moj, Tesla’, šetajući pored prelepe Vlasine. Teška srca sam ga napustila… ali Vlasotince će zauvijek ostati jedan moj mali zavičaj“.

Nasleđe, sećanja i trajna veza sa Vlasotincem

Kasniji život u Republici Srpskoj doneo je novi talas priznanja: Nagradu „Savo Mrkalj“ (2007), nagradu književnih susreta na Kozari (2010), Kočićevo pero (2011) i nagradu „Aleksa Šantić“ (2012). Emir Kusturica je u njenu čast organizovao manifestaciju „Književnici sa Darom Sekulić“.

Vest o pesnikinjinoj smrti 12. aprila 2021. pogodila je sve koji su je poznavali. Darin blizak prijatelj Mošo Odalović evocirao je uspomene na zajedničke dane u Vlasotincu, ističući toplinu grada koji joj je pružio „krov nad glavom dok se snađe“ i mesto koje je doživela kao svoj.

Godinu dana kasnije, Kulturni centar Vlasotince započinje saradnju sa Kulturnim centrom Istočnog Sarajeva i pokreće manifestaciju „Poetski dani Dare Sekulić“, održanu do sada četiri puta.

Dr Aleksandar Kostadinović, sa Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, na jednoj od tribina naglasio je:

„Ona je najznačajnija pesnikinja srpskog modernizma… Posle smrti Desanke Maksimović smatrana je za najveću živu srpsku pesnikinju“.

Motivi kuće, majke i stradanja — potekli iz njenog ličnog iskustva Drugog svetskog rata — ostali su osnov njenog pesničkog sveta.