Pre šest godina, na današnji dan, u kineskom Vuhanu registrovan je prvi slučaj virusa koji će promeniti svet. Kovid 19 je ušao u naše živote kao nepozvani gost, a ostao kao podsetnik na sve slabosti društava koja su se godinama hvalila stabilnošću.

Srbija ga je dočekala nespremna. Ne zato što nije znala šta dolazi, nego zato što se pravila da je spremna.

Kada je virus stigao – maske su pale

Dok je Vuhan bio zaključan, kod nas su se održavali skupovi, kampanje, lajvovi i dnevnopolitički spektakli. Virus je u Evropi buktao, a u Srbiji se govorilo da je „smešan“.

Do marta je stigao i kod nas. Leskovac ga je osetio 23. marta. A prva prava panika nastala je onda kada su počeli da umiru ljudi koji su najmanje smeli da umiru – lekari, medicinske sestre, tehničari. Prva linija fronta, bez oružja, bez oklopa, bez istine.

Bolnice su radile bez zaštite. Vlast je tvrdila da je opreme dovoljno. Južnije, gledali smo kako lekari ulaze u kovid-zone bez adekvatne opreme, a mnogi iz njih nikada nisu izašli.

Broj žrtava se prikrivao. Podaci su menjani. Istina je kasnila mesecima.

Pandemija je ogolila ono što se godinama gurkalo pod tepih: da sistem ne postoji. Da ljudi postoje samo onoliko koliko su potrebni političkom trenutku.

Politički rituali dok narod broji mrtve

Građani su bili zatvarani po kućama, dok su političari u isto vreme organizovali mitinge. Virus je bio pretnja za obične ljude, a dekor za kampanju.

Najavljivan je „skup lek“, preko hiljadu evra po dozi, kao čarobna formula spasa. Naravno, obični građani ga nikada nisu videli. Ali pojedini funkcioneri jesu, barem po tome što su se bez maski šetali kroz najjače talase, dok su drugi gubili roditelje, braću, prijatelje.

Ljudi su čekali u redovima za vakcine, a država je menjala narativ kako joj je odgovaralo. Strah je bio valuta. Panika – sredstvo. Ljudski životi – kolateral.

Posledice? Hiljade starijih. Hiljade ljudi u najboljim godinama. Porodice koje više ne postoje. Deca koja su postala siročići. A odgovornost? Nijedna.

Šta nam je ostalo posle svega?

Pandemija jeste zvanično završena. Ali ono što je donela – nije.

Društvo je postalo otuđeno. Ljudi se izbegavaju. Empatija se istopila.Verovanje u institucije više ne postoji. Vakcine su došle pre nego što je iko stigao da objasni šta dugoročno donose.

Ljudi danas žive umorno, iscrpljeno, bolesno – a odgovora nema.

Koronavirus se i dalje pominje. Nekad tiho, nekad glasno. Da li je bio među nama ranije? Možda. Da li je još uvek tu? Najverovatnije. Da li ćemo ikada znati istinu o brojevima, uzrocima, odlukama?

Ne. Jer istina je postala luksuz.

Jedino što sa sigurnošću znamo jeste ovo: Pandemija nije promenila samo svet. Promenila je ljude. A neke više nikada nećemo prepoznati.

I nikada nećemo saznati šta je bilo pogubnije – korona ili vakcine?