Šta bi se desilo kada bi zidovi mogli da progovore? Ne oni novi, sveže okrečeni, u zgradama koje niču preko noći, već oni stari ispucali, oronuli, koje je neko davno zaboravio, ali puni života koji su nekada čuvali.

Da li bi nas prepoznali, ili bi nas upitali gde smo nestali. Ili možda hteli da čuju delove života koje nisu mogli da isprate.

Svakodnevno barem prođemo pored jedne kuće u komšiluku koja više nije dom. Prozori bez zavesa, dvorišta koja su zarasla bez dečjeg smeha, kapije koje odavno niko ne otvara. Nekada su to bila mesta gde su se pravili prvi koraci, učile prve reči, vodili bitni razgovori, teško rastajali u suzama, dočekivali sa ushićenjem, a danas su to samo stari objekti, zaboravljeni, koje čekaju da budu srušeni.

Ljudi odlaze, traže bolje, sigurnije mesto za život i porodicu, jer su u krajnjoj nuždi prinuđeni da idu čak i na druge krajeve sveta. I u tome nema ničeg spornog. Ali ono što ostaje iza nas, to kao da sve manje primećujemo.

Jer lakše je ne gledati, ali ipak u srcu se oseti seta i nostalgija. Ponekada i bol ako si bio vezan baš za taj napušteni dom.

A zidovi bi, da mogu, podsetili. Na majčine suze kada dete prvi put krene u školu. Na očevu tišinu punu brige. Na praznična jutra, na smeh, na svađe koje su se brzo zaboravljale. Na sve ono što nijedna nova zgrada ne može da izgradi.

I onda dođu investitori. Dođu planovi, kvadrati, spratovi, garaže. Na mestu jedne kuće nikne dvadeset stanova. Sve je novo, moderno, isplativo. Samo nema prošlosti.

A bez prošlosti, koliko god zidovi bili čvrsti, nešto nedostaje.

Možda ćemo tek posle mnogo godina zastati ispred neke od tih zgrada, pogledati gore i pokušati da pronađemo prozor koji više ne postoji. Reći ćemo svojoj deci: „Ovde je nekada bila naša kuća.“

I možda će nas tada prvi put zaista zanimati – šta bi ti stari zidovi rekli, kada bi progovorili?