Profesorka engleskog jezika Biljana Pipovi predaje u gimnaziji „Stevan Jakovljević Vlasotince i Gimnaziji Leskovac već 28 godina. Jedna je od retkih sa juga Srbije koja je ušla u Fulbright program i postala stipendista. Mesec dana je boravila u SAD, tačnije, na toploj Floridi, odakle nosi predivne utiske iz srednjih škola.

Ona je dobitnica najprestižnije stipendije za nastavnike u svetu sa radom „Rad koji obavljam u učionici u Vlasotincu i Leskovcu”. Sa Biljanom smo razgovarali o ovoj najprestižnoj nagradi na svetu i o njenom iskustvu u Americi.

Kako ste reagovali kada ste saznali da ste primljeni u Fulbright program?

Iskreno, nije me iznenadilo toliko sam prijem koliko činjenica da je neko konačno prepoznao ono što već godinama radim. Sa projektom Voices4Impact predstavljali smo Srbiju na festivalu Matsuri 2025 u Tokiju. Imam više od dvadeset Evropskih oznaka kvaliteta za međunarodne eTwinning projekte – jedan je proglašen za najbolji projekat u Srbiji, a prošle godine jedan je uvršten među deset najboljih u Nemačkoj. Imam nekoliko nagrađivanih planova časova, a za jedan sam dobila nagradu – put u London! Verovatno je sve to zajedno ostavilo utisak. Ali kada zvanično dobijete potvrdu iz Stejt departmenta – to ipak izazove poseban osećaj.

Kako je izgledao program i kakvi su uslovi?

Šest nedelja smo proveli na Državnom univerzitetu Džordžija u Atlanti, jedna nedelja bila je predviđena za hospitovanje u lokalnoj srednjoj školi Cross Keys, a poslednja nedelja završila se svečanom ceremonijom dodele sertifikata u Vašingtonu, kojoj je prisustvovao i zvanični predstavnik Srbije, gospodin Stefan Kembel Dragojević, savetnik za politička pitanja u Ambasadi Republike Srbije u SAD. U Atlanti nas je ove godine bilo 22 nastavnika iz 19 zemalja. Svaki dan je izgledao kao međunarodna učionica. Učili smo od profesora, jedni od drugih, u i van učionice. Što se tiče uslova, program pokriva sve: školarinu, pribor za rad, ulaznice za muzeje i galerije, kartu za prevoz, smeštaj u hotelu (koji se u našem slučaju nalazi u Nacionalnom registru
istorijskih mesta Sjedinjenih Država), obroke i džeparac. Taj džeparac, uzgred, otprilike
odgovara mojoj mesečnoj plati u Srbiji. Što je, priznajem, malo gorko-slatka satisfakcija jer za vreme boravka u Americi nisam primala platu niti mi je tekao radni staž. Ne postoji zakonski okvir koji Fulbright stipendistima garantuje plaćeno odsustvo. Paradoksalno je da se plaćeno odsustvo odobrava za doškolovanje onih kojima nedostaju kvalifikacije, ali ne i za nastavnike koji su motivisani da se usavršavaju zarad dobrobiti svojih učenika.

Kako izgleda američka srednja škola iznutra?

Biljana: Hospitovanje u školi Cross Keys bilo je jedno od najvrednijih iskustava programa. Posmatrala sam časove engleske književnosti u desetom i dvanaestom razredu, napredne časove psihologije, anatomije, kao i AVID časove – program pripreme učenika za studije. Ono što me je najviše impresioniralo jeste disciplina. Nema telefona. Nema buke. Učenici prave beleške, prate nastavu, učestvuju. Postoji jasna struktura i svi je poštuju. Mnogi od nas sliku o američkim srednjim školama gradimo na osnovu filmova i serija: ormarići, drame, haos, stereotipi. Stvarnost je sasvim drugačija. Organizovano je, zahtevno i ozbiljno. Sistem je i fleksibilan. Učenici koji planiraju fakultet mogu da biraju AP predmete, koji su zapravo kursevi na nivou fakulteta i donose im bodove za upis. Oni koji ne planiraju nastavak školovanja biraju strukovne smerove: zdravstvo, stomatologija, automehanika, frizerski smer, stolarstvo, pa čak i vojska. Sve u istoj školi. I teorija i praksa. Sistem nudi različite puteve, zavisno od ciljeva. Ponela sam konkretne ideje za upravljanje razredom i svežu perspektivu. A perspektiva je neprocenjiva.

Da li ste imali priliku da predstavite i sopstveni rad?

Da, i to na dva načina. Imala sam priliku da sama održim čas o Srbiji učenicima u školi Cross Keys, za šta su mi pomogle moje učenice Isidora, Teodora i Iva iz Vlasotinca i Jovana iz Leskovca, koje su pripremile neke od materijala. Upravo kroz posmatranje nastave u toj školi prepoznala sam mnoge elemente koje i sama koristim u svojoj učionici. Na univerzitetu, profesorka metodike engleskog jezika pozvala me je da predstavim projekat Voices4Impact grupi – bila sam jedini učesnik kome je data ta prilika.

Ali ono što me je zaista iznenadilo dogodilo se tokom samih časova. Kroz radove koje sam pokazivala, profesorka je prepoznala da već koristim metodologiju koju je ona predavala Digital Multimodal Composing, a da toga nisam bila ni svesna. Nisam to planirala da demonstriram. Jednostavno se pokazalo kroz rad. Nastavile smo razgovor i van učionice, i taj trenutak prepoznavanja dao mi je novi okvir za nešto što sam godinama već radila intuitivno.

Koje vannastavno iskustvo vas je najviše pogodilo?

Tokom programa dosta smo govorili o ropstvu, rasizmu i segregaciji u Americi, ne samo na predavanjima, već i kroz neposredna iskustva. Poseta Montgomeriju u Alabami bila je nesvakidašnja. Legacy muzej je, bez preterivanja, najbolji muzej koji sam ikada posetila, interaktivan, inovativan, tehnološki napredan, i emotivno snažan. Kroz njega se prolazi i ne može se izaći isti. Posebno me je potresla činjenica da je poslednje zabeleženo linčovanje u Atlanti bilo 1957. godine! Ne davna prošlost, već nešto što su mnogi živi ljudi doživeli. Tegle napunjene zemljom sa mesta linčovanja to nasilje čine opipljivim i nemogućim za distanciranje.

Jednako upečatljivo bilo je volontiranje u Atlantskoj banci hrane. Skoro svaki sedmi stanovnik Džordžije živi u riziku od gladi uključujući svako peto dete. Bili smo zatečeni brojem beskućnika na ulicama Atlante. Čak ne postoji ni precizna statistika koja se tiče njihovog broja! Puno se radi na rešavanju i ublažavanju tog problema, ali za nas su te slike bile poražavajuće. Jedino o čemu mi je žao što se nije govorilo jeste istorija američkih starosedelaca. Taj deo američke prošlosti ostao je gotovo potpuno izostavljen iz programa! Izgleda da je to još uvek tabu tema. Jedina profesorka koja je to pomenula učinila je to samo zato što sam ja direktno pitala. Smatram da je to propust koji bi trebalo ispraviti u budućim programima.

Šta ste doneli iz Amerike?

Vratila sam se samopouzdanija i spremnija da glasnije govorim o onome što radim. Ovaj program mi je potvrdio da rad koji obavljam u učionici u Vlasotincu i Leskovcu ima vrednost ne samo lokalno, već i u međunarodnom kontekstu. To nije mala stvar. Donela sam konkretne stvari: nove pristupe upravljanju razredom, svesniju primenu metodologije za koju sada znam da je novost za mnoge kolege širom sveta, ali ne i za moje učenike. I argumente za projektnu nastavu koje ću iznositi svima koji žele da čuju.

Poruka za kolege – i mlađe i starije – ukoliko znate engleski jezik, bez obzira koji predmet
predajete: prijavite se za Fulbrajtovu stipendiju. Vredi.