Poznato je da je Stevan Sremac (1855–1906)u više svojih dela pisao o Nišu, ali  malo se zna da je radnju, jedne od svojih najdužih pripovedaka, smestio u Vlasotince. „Putujuće društvo“ ubraja se među deset najboljih Sremčevih pripovedaka, a štampana je pre 125 godina (1901). Radnja se dešava u Vlasotincu krajem 19. veka, a početkom 21. veka, polazeći od ove priče, po scenariju Siniše Pavića, snimljena je serija „Ono naše nekad što bejaše“. Jedan od motiva za pisanje priče leži u činjenici da je Sremac kao student dobrovoljac boravio u Vlasotincu, gde mu je čak i život bio ugrožen.

Stevan Sremac kao student dobrovoljac

Stevan Sremac rođen je 11. novembra 1855. godine u Senti, gradiću u današnjoj Vojvodini. Njegovi roditelji zvali su se Avram i Katarina. Pošto je u dvanaestoj godini ostao bez roditelja, brigu o njemu preuzeo je ujak Jovan Đorđević – istoričar, književnik i osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Široj javnosti Đorđević je najpoznatiji kao autor teksta himne „Bože pravde“. Ujak je sestrića doveo u Beograd, gde je Stevan 1875. godine završio gimnaziju i upisao Istorijsko-filološki odsek na Velikoj školi. Još važnije od toga, ujak ga je vaspitao u duhu srpskog romantizma – kao rodoljuba i tradicionalistu.

Za razumevanje odnosa Stevana Sremca i Vlasotinca bitni su srpsko-turski ratovi (1876-1878). Sremac je prekinuo studije i dobrovoljno učestvovao u đačkoj dobrovoljačkoj bateriji, koju je predvodio profesor, političar i pesnik Milan Kujundžić Aberdar. Ujak je bio protiv odlaska sestrića u rat pod vođstvom Aberdara, koji nije imao nikakve vojničke veštine. Za Jovana Đorđevića to je bila samopromocija jednog političara i lošeg pesnika preko leđa mladih dobrovoljaca. Sremac je pak na to gledao kao priliku da se pomogne oslobođenju južne braće od turskog ropstva i da se bori za Srpstvo. Taj sukob se može pratiti preko prepiske između sestrića i ujaka koju citira Mile Pavlović, Sremčev biograf.

„Ne branim ja tebe da se boriš za ideale Srpstva, za koje bih i sam dušu svoju dao. Ali ti ideš tamo gde ćeš gladovati i cvokotati od zime; gde ćeš da pomogneš Kujundžiću steći kolajnu a sebi jektiku ili sigurnu smrt… U ime tvoje pokojne majke i u ime tvog pokojnog dede, hoću da ti progovorim… Njima sam se zaverio da ću bditi nad tobom”, zapisao je ujak u pismu sestriću.

Iz odgovora se vidi da je Sremac svestan ko ga vodi u rat, ali kao rodoljub ne može da obilazi beogradske kafane dok toliki prolivaju svoju krv za srpske vekovne svetinje.

„Za mene bi bila najveća sramota ne uzeti učešća u borbi za oslobođenje, ma ko me vodio. Svi ste nas tome učili, a Vi ponajviše: da živimo i ginemo za Srpstvo!… Ne pripadam ja samo sebi i porodici, nego i naciji…tako ste me sami učili!”, odgovorio je sestrić.

Drugi srpsko-turski rat uveliko je trajao. Tadašnja štampa pisala je o uspesima srpskog oružja, ali se đačka dobrovoljačka baterija nigde ne spominje. Sremac u pismu ujaku navodi da osam dana pešače po mraku, blatu i snegu. Iz Beograda su stigli u Aleksinac, mučeći se s hranom i smeštajem. „Nisam učestvovao u borbama, jer prilikenije bilo”, zapisano je u pismu.

Đačka dobrovoljačka baterija došla je Vlasotince kada je varoš već bila oslobođena. Turski činovnici i panduri, u strahu, napuštaju varoš 10. decembra 1877. godine, a Vlasotinčani sami organizuju odbranu. Pretila je opasnost od Turaka koji su bežali iz Pirota, ali i od mogućeg turskog napada iz pravca Grdelice. U takvim okolnostima dolazi do prvih sukoba ustanika s Turcima kod Orašačkog mosta i Kozaračke čuke. Glavne borbe odigrale su se na Kosovici, uzvišenju između Vlasotinca i Grdelice.

U prvom naletu, 16. decembra 1877, ustanici su odneli pobedu, ali je tri dana kasnije došlo do novog okršaja, nakon kojeg su se Vlasotinčani povukli prema Orašju. Naredni dani protekli su u iščekivanju srpske vojske iz Pirota, koja im se pridružila 22. decembra. Kasnije se formira Vlasotinački odred, koji nastavlja borbe pod komandom pukovnika Đoke Vlajkovića. Poraz 5.000 Turaka i 2.000 Arbanasa kod Grdelice 9. januara 1878. bio je presudan za oslobođenje Leskovačke nahije. Tokom tih mesec dana borbi za konačno oslobođenje poginulo je 49 Vlasotinčana.

Datum dolaska Stevana Sremca i drugih studenata u Vlasotince nije pouzdano utvrđen, ali se, na osnovu dostupnih izvora, može zaključiti da je to bilo u januaru 1878. godine. Prema sećanjima Mihaila Cerovića, Sremčevog saborca, oni su u to vreme „bivakovali“ u Vlasotincu, odnosno privremeno boravili na otvorenom u okviru vojnog logora.

Biograf Pavlović je detaljno opisao šta se dešavalo sa Stevanom Sremcem nakon što je naređeno da što pre krenu prema Vladičinom Hanu, jer je na tom putu student dobrovoljac mogao izgubiti glavu.

„Naredba je pala da se ovaj dobrovoljački odred koji je bivakovao u Vlasotincima što pre krene prema Vladičinom Hanu. Pravac kretanja vodio je preko Grdeličkih visova prema Predejanima. Drugovi su u manjim grupama ili pojedinačno putem koji je gdegde bio potpuno zavejan, izmicala s mukom i naporima kroz mećavu i smetove. Jak oštar vetar zviždao im je oko ušiju i snežnim pahuljicama zasipao oči i lica, čime im je otežavao kretanje. Svaki je išao kako je znao, u takoj prilici svako gleda prvo sebe. Usput su zaostali drugovi dovikivali one koji su napred izmakli i tako među sobom održavali vezu“, piše u biografiji.

„Mihailo Cerović, snažan protegljast i koščat mladić išao je kroz mećavu, uvijen u svoj šinjel zanesen svojim mislima. Na samoj ivici zavejanoga puta, uz jendek zapazio je u snegu ljudsku priliku, leži bez pokreta, vetar baca na nj snežne nanose. Namah je pomislio da to može biti neko od drugova, koji je ranije izmakao. Pristupi mu i ne malo se iznenadi kad u palom čoveku upozna svog druga Stevana Sremca. Potpuno iznuren, klonuo, možda bolestan, onse beše spustio u sneg da spava – dalje nije mogao. Navali Cerović da ga digne i da s njim dalje krene. Zaludan je bio svaki pokušaj – Stevan nije imao snage ni da se digne, akamoli da nastavi put. Molio je Cerovića da ga ostavi da se odmori, ali se ovaj nije dao umoliti. Da bi ovaj trenutak bio što dramatičniji i dirljiviji, srećan slučaj je hteo da su u tom trenutku, otuda od Vlasotinca drumom naišla dvoja poštanska kola sa činovnikom, koji je poštu sprovodio“, opisan je neki predeo prema Grdelici.

Cerović je odlučno zaustavio kola pošte kako bi spasio svog promrzlog druga Sremca.

„Pobogu ljudi i braćo, okrete se kočijašu i sprovodniku pošte, tako vam Boga živoga pomozite. Zanemogao je od umora ovde jedan moj drug dobrovoljac i velikoškolac; ako ostane u snegu -svršio je! Preklinjem vas povezite ga sobom do Predejana ili do Vladičina Hana, dotle će se otkraviti, a i mi ćemo stići“, govorio je Cerović.

Kočijaš se usprotivio pod izgovorom da nema mesta. Te reči uzbudiše Cerovića, kojise rukom maši za revolver i diže ga prema kočijašu.

„Mora biti mesta, reče ljutito, za jednog iznemoglog i promrzlog dobrovoljca, koji je pošao da se bori i gine za oslobođenje svoje braće, inače nećete ni vi dalje odmaći”, vikao je Sremčev drug.

Energične reči su ubedljivo delovale. Kočijaš i činovnik siđoše s kola i s Cerovićem izvukoše iz snežnoga nanosa iznemoglog dobrovoljca, napraviše mu mesta u kolima i ubrzo krenuše drumom dalje prema Vladičinom Hanu.

Očigledno je da je strah ujaka Jovana Đorđevića bio opravdan i da je Sremac mogao nastradati zbog iznemoglosti i hladnoće. Sremčeva ratna avantura ubrzo se završila, a da njegov odred nije ni učestvovao u borbi. Nakon boravka u Vranju, dobrovoljaci se vraća u Beograd pre nego što je rat bio završen.

„Sam doživljaj, tako prost i jeziv, pokazuje sa kolikim je oduševljenjem Sremac krenuo u oslobodilačku vojnu i da puki slučaj nije bio na ruci, Sremac bi negde na Grdeličkim visovima ostavio svoje kosti, a srpska književnost ne bi se nikada dostala docnije onoga duhovnoga blaga što je on dao svom narodu. Posle nekoliko dana putovanja po nevremenu ceo dobrovoljački đački odred stigao je na bivakovanje u Vranju. Tamo su se drugovi smestili u nekoliko odaja jedne napuštene stare turske kuće. Sremac se ubrzo oporavio i vratio se u bateriju. Za sve vreme bavljenja u Vranju on je redovno obaveštavao svoga ujaka o svemu što se na bojnom polju i u njihovom bivaku događa”, zapisao je Mile Pavlović.

Stevan Sremac je u ratu postao kaplar, dok je Milan Kujundžić Aberdar dobio čin majora, a potom i potpukovnika. Kasnije je Kujundžić napredovao i kao političar: bio je predsednik Skupštine, ministar, poslanik u Rimu i jedan od osnivača Napredne stranke. Kada je formirano Srpsko učeno društvo, kralj Milan Obrenović ga je imenovao za jednog od prvih šesnaest akademika. Baš kao što je predvideo Jovan Đorđević, Aberdar je imao najveću korist od učešća u ratu đačkog odreda.

Odmah nakon Drugog srpsko-turskog rata, Sremac se vraća na Veliku školu, gde tokom 1878. godine završava studije na Istorijsko-filološkom odseku. Sledeće godine vraća se u predele u kojima je ratovao – 25. septembra 1879. godine postavljen je za profesora Niške gimnazije, gde će predavati istoriju, srpski jezik, geografiju…

Stevan Sremac i drugi o Vlasotincu na prelazu vekova

Sremac je u Nišu boravio trinaest godina, s kratkim prekidom kada je radio u Pirotu. Pisanjem je počeo da se bavi tek u trideset trećoj godini života, što je retkost u srpskoj književnosti.

Kako je primetila književna kritika, Sremčev život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije, jer je realističku prozu počeo da piše tek po dolasku u Beograd. Kao tradicionalista po opredeljenju, bio je inspirisan patrijarhalnim Nišom, a delimično i čitavom jugoistočnom Srbijom. Redovno je posećivao kafane u Nišu, gde su dolazili ljudi iz naroda. Sa sobom je nosio beležnicu u koju je zapisivao zanimljive rečenice, anegdote i sve ono što mu se učinilo vrednim pažnje. Kada bi ga, kako je sam govorio, „zasvrbeli prsti da piše“, uzimao je beležnicu i unosio u pripovetke sve ono što je smatrao zgodnim za književnu obradu.

U okviru niške proze nastala su neka od najpoznatijih Sremčevih dela: romani „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“, kao i pripovetke „Ibiš-aga“ i „Čiča Jordan“. U tom širem kontekstu treba razumeti i nastanak jedine priče iz vlasotinačkog života – „Putujuće društvo“.

Sremac je bio jedan od intelektualaca koji su krajem 19. i početkom 20. veka posetili Vlasotince i posvetili posebnu pažnju borbama Vlasotinčana protiv Turaka. Od Karađorđeva vremena pa sve do Berlinskog kongresa, Vlasotinčani su sedam decenija bili gotovo u neprekidnom sukobu sa Turcima, jer period relativnog mira najduže je trajao dve decenije.

Putopisci su iznenađeno primetili da u Vlasotincu, osim turske uprave, nije bilo Turaka i da ne postoji nijedna džamija. Današnjem čitaocu Stevan Sremac je najpoznatije ime među tim školovanim ljudima koji su boravili i pisali o Vlasotincu:Milan Đ. Milićević, Mita Rakić,Andra S. Knićanin, Tihomir R. Đorđević…

Vlasotince je zapravo bilo triput spaljeno od strane Turaka. Prvi put, na Đurđevdan 1807. godine, kada je Ilija Strelja Petrović, Karađorđev pobratim, podigao Vlasotinčane na ustanak za vreme Prvog srpskog ustanka. Drugi put je spaljeno u vreme kada je niški vladika Milentije organizovao bunu po uzoru na ustanak u Grčkoj 1821. godine. Treći put, za vreme Niške bune 1841. godine. Vlasotinčane je predvodio Stanko Atanacković Bojadžija, koji je sahranjen u Nišu, a po kome je nazvana jedna ulica u gradu na Nišavi.

Ono što je Sremac izneo kroz lik praktikanta Ljubivoja, glavnog junaka pripovetke „Putujuće društvo“, skladno se nadovezuje na zapise o Vlasotincu pomenutih hroničara.

„Prosti ljudi, ali rodoljubivi da im para nema. Daju se oduševiti za sve što je lepo, plemenito i uzvišeno! Kremen Srbende! A užasno mrze Turke! U prvom našem ustanku i oni su se dizali; četiri puta su bili paljeni, pogorelci bili“, govori Sremčev junak.

Kao što se vidi, Sremčev književni lik tvrdi da je Vlasotince četiri puta spaljeno, dok istorija beleži da je to bilo triput. To ne znači da pisac nije poznavao istinu, već da je to u funkciji komične karakterizacije glavnog junaka Ljubivoja, koji pokušava da ubedi upravnika putujućeg pozorišta da dođe u Vlasotince, pa je spreman i da preuveličava kako bi ostvario svoj naum.

Prikaz pripovetke „Putujuće društvo“

Pripovetka „Putujuće društvo“ prvi put je objavljena u Srpskom književnom glasniku u četiri nastavka 1901. godine.Radnja pripovetke smeštena je u Vlasotincu, nekoliko godina posle oslobođenja od Turaka, kada su pozorišne trupe prvi put obilazile, tzv. novu Srbiju.

Zašto baš Vlasotince, a ne neko drugo mesto u novooslobođenim krajevima, Sremac nigde nije objasnio. Međutim, iz gore navedenog može se zaključiti da je pisac želeo da poveže patriotizam i pozorište.

Problemima putujućih glumaca u Srbiji svoga vremena Sremac se prvi put bavio kroz lik glumca Svetislava u Ivkovoj slavi (1895). Nišlijama, kao stanovnicima veće varoši, glumci nisu bili neobična pojava. Zato je bila potrebna neka manja varoš, gde su „prosti ljudi, ali rodoljubivi“.O patriotizmu Vlasotinčana pisac se lično uverio dvadesetak godina pre nastanka priče, kada je i sam, kao dobrovoljac u ratu, mogao da vidi i čuje o vlasotinačkoj hrabrosti. Uostalom, dela Rakića, Knićanina i Đorđevića svakako su bila poznata i Stevanu Sremcu, koji je, kao istoričar i patriotski nastrojen pisac, zasigurno čitao šta drugi pišu o ratu u kojem je i sam učestvovao.

Književni istoričar Goran Maksimović „Putujuće društvo“ svrstava kao paradigmu obimnijih Sremčevih humorističkih pripovedaka, koje poštuju elementarnu retoričku strukturu novelističke forme (ekspozicija, zaplet i rasplet).

„Narativni sklop pripovijetke „Putujuće društvo“ utemeljen je na objedinjavanju dva tipološka segmenta. S jedne strane je to pripovijetkaportret u čijoj osnovi je komični zaplet o „velikom“povratku na pozorišnu scenu praktikanta Ljubivoja, a s druge strane je to humoristička pripovijetka proizašla iz anegdotskog predloška zasnovanog na proširivanju dosjetke, poslovički sažete u vidu iskaza „majstorija koze pase“, koja je spasila od propasti putujuću pozorišnu družinu u Vlasotincu prvih godina po oslobođenju ove južnosrbijanske varošice i njenog prisajedinjenja matici Srbiji. Vlasotinčani su se zainteresovali za pozorište i počeli posjećivati predstave tek kad su glumci došli na ideju da umjesto postavljanja uobičajenih plakata sami prošetaju u kostimima kroz varoš i najave predstavu koju će izvoditi te večeri“, zapisao je Maksimović.

Priča „Putujuće društvo“ je interesantna, ne samo zato što se dešava u Vlasotincu, već i po samom izboru teme. Sremac je prvi susret varošana s pozorištem prožeo humorom, a pozorišne trupe zaista su u to vreme dolazile u ovo mesto.Pored dobroćudnog humora ima i mnoštvo interesantnih podataka o Vlasotinčanima, kao i duhu tog vremena: struktura stanovništva, karakterističan govor, nošnja tadašnjih dama…

Glavni krivac što su Vlasotinčani videli pozorište je Ljubivoje, praktikant sreza vlasotinačkog. Inače, on je bivši glumac putujućeg pozorišta, koji se posle razočarenja u ljubav i neostvarenog samoubistva zaposlio i oženio. Na vest da pozorište gostuje u Leskovcu, otišao je i ubedio upravnika Dimića da prekine gostovanje i dođe u Vlasotince. Dok je Ljubivoje ubeđivao upravnika rekao je za Vlasotinčane: „Prosti ljudi, ali rodoljubivi da im para nema…ovde je svet poslušan, sluša brate, vlast što kaže, pa, ide… ki mlada u vajat!”

Na humoristički način ističe se da je u Vlasotincu i pre dolaska pozorišta bilo značajnih događaja — dolazak mečkara, Talijana sa majmunom i putujuće panorame.Zato nije ni čudo što su vlasotinčanke vodonoše i drugi pomislili daje stigao cirkus, a ne pozorište. Ono je gostovalo u jedinoj kafani u gradu, koju je držao Grk ćirManta (Cincarin), koji „živi dobro i sa vlastima, a i sa narodom, iako njega guli vlast, a on opet guli narod“. Manta je dobro zarađivao (ima sedam dućana i dve kuće), iako su Vlasotinčani kod njega pili najčešće kafu, a šećer donosili od kuće.

Glavna scena u strukturi komičnog zapleta jeste ona u kojoj glumci, odeveni u kostime iz predstave „Boj na Kosovu”, šetaju ulicama i pozivaju publiku, pri čemu se ostvaruje komični, neočekivani preokret. Njoj prethodi upravnikovo dramatično iskustvo, kada im preti izbacivanje iz Mantine kafane, jer glumci ne mogu da pokriju ni troškove smeštaja. Upravnik Dimić je ljut na glumce što su se pretvorili u cirkuzante, ali na kraju biva oduševljen, jer je upravo to privuklo publiku u pozorište. Vlasotinčani odlaze na predstavu ne toliko zato što vole umetnost, koliko da vide kako je Obilić rasporio stomak Muratu.

Očigledno je da Sremac nije detaljno proučavao Vlasotince pre pisanja pripovetke, kao što je Niš u kojem je živeo. Na primer, u Vlasotincu je postojalo više kafana čiji su vlasnici bili Srbi, pa je lik ćir Mante, vlasnika jedine kafane, u stvari cincarski trgovac — tipičan za srpske varoši 19. veka. Ni lik praktikanta Ljubivoja nije nastao po uzoru na nekog stvarnog Vlasotinčanina. Dakle, umesto Vlasotinca, radnja priče je mogla biti smeštena u bilo koju južnosrbijansku varoš. Sremac je, ipak, odabrao Vlasotinčane jer se divio njihovom rodoljublju i hrabrosti koju su pokazali u borbi s Turcima. On, međutim, ne idealizuje stanovnike Vlasotinca, već realno ističe da su na nižem kulturnom nivou u odnosu na žitelje krajeva koji su duže bili u sastavu Srbije.

Uticaj pripovetke „Putujuće društvo“ na Sinišu Pavića

Još 1990-ih godina Siniša Pavić je napisao scenario na osnovu manje poznatih pripovedaka Stevana Sremca („Kapetan Marjan“, „Mica i Mikica“, „Pera Družeski“, „Kir Geras“ i „U tramvaju“). Okosnicu ove mini-serije čini pripovetka „Putujuće društvo“. Scenario je godinama ležao u fioci zbog nedostatka finansija. Početkom 2000-ih, zahvaljujući uspešnim filmskim adaptacijama Sremčevih romana „Zona Zamfirova“ (2002) i „Ivkova slava“ (2005), stvorena je povoljna klima da se realizuje i Pavićev scenario.

Serija „Ono naše što nekad bejaše“ trebalo je da bude snimana u Vlasotincu. Tada je poznati scenarista već živeo u varoši na Vlasini, a poznato je da mu je supruga Ljiljana Vlasotinčanka i da su mnogi njegovi likovi, kao što su Šurda, Bob, Tika Špic i Đoša, inspirisani stanovnicima ove varoši ili okoline. Pošto Opština Vlasotince nije imala novca da finansira svoj deo za realizaciju serije, od snimanja u tom gradu se odustalo, pa su epizode snimane u Valjevu, Beogradu, Pančevu… Nažalost, tako je Vlasotince prokockalo sjajnu priliku za afirmaciju.

Radnja serije smeštena je na početak 20. veka, kada u neku srpsku varoš dolazi putujuća družina. Prvi tok priče prati praktikanta Ljubivoja, glumca amatera, koji dovodi pozorišnu trupu u svoj grad, čime započinju brojne promene u životu žitelja. Drugi tok priče posvećen je ljubavi između Ljubivoja i Ikice.

Pet epizoda serije premijerno je emitovano 2007. godine na RTS-u. Prve značajnije uloge imali su mladi glumci Milan Vasić (Ljubivoje) i Danijela Štajnfeld (Ikica), dok su zapažene uloge ostvarili Milan Gutović (ćir Manta), Predrag Ejdus (Atanas), Predrag Smiljković (Ikicin otac), Nela Mihajlović (Ikicina majka) i Milenko Zablaćanski (poručnik Marjan). Muziku za seriju komponovao je Željko Joksimović, a naslovna numera nosi isti naziv kao i serija – „Ono naše što nekad bejaše“. Režiju potpisuju Ivan Stefanović i Mihailo Vukobratović.

Pored toga što je Vlasotince povezalo slavnog pisca i slavnog reditelja, važna zajednička komponenta njihovog stvaralaštva jeste humor. I kod Stevana Sremca i kod Siniše Pavića humor je dobroćudan, iako ponekad ima satiričnu crtu, nikada ne gubi svoju humanu dimenziju. Njihov smeh nije podrugljiv, već topao i prožet razumevanjem za ljudske slabosti. Obojica stvaralaca zadržavaju dozu ljubavi prema čoveku čak i kada govore o njegovim manama.

Stevan Sremac je jedan od desetak pisaca koji su se, na prelazu iz 19. u 20. vek, divili hrabrosti Vlasotinčana u borbi s Turcima, o čemu je pisao u pripoveci „Putujuće društvo“. Sto godina kasnije ta priča inspiriše scenaristu Sinišu Pavića da napiše seriju „Ono naše nekad što bejaše“. I na ovom primeru pokazuje se da ljudska vrlina i istinska umetnost povezuju ljude i epohe.