Ona je autentičan primer svestrane žene koja je čitav svoj život posvetila kreativnom izražavanju i umetnosti. Njeno ime je neraskidivo vezano za scenu Kulturno-umetničkog društva „Siniša Janić“, gde je ostvarila zapažen glumački trag. Svoj književni dar pretočila je u zbirku priča „Kula od praha“ i jedinstveni „Vlasotinački kuvar“, dok je likovni talenat potvrđivala višestrukim učešćima na Likovnom salonu u Vlasotincu. Svojim predanim radom u različitim sferama kulture, Jasmina je postala jedan od čuvara duha i tradicije Vlasotinca.

Dugogodišnji ste član KUD-a „Siniša Janić“. Koje uloge iz svoje pozorišne karijere najradije pamtite?

Moja prva uloga bila je u predstavi „Koštana“, gde sam igrala Katu. Uzor mi je bila učiteljica Olgica Didić, koja je takođe igrala Katu, a koju sam iznova i iznova gledala sve dok je ta predstava bila na repertoaru. Na premijeri naše predstave nisam ni znala da je učiteljica u publici. Da sam znala, verovatno bih imala veliku tremu, pa mi je njena čestitka nakon izvođenja beskrajno značila. A onda su se ređale uloge u predstavama „Ivkova slava“, „Rat i mir“, „Sve će se razjasniti“ i „Ženske priče“. Neke od njih sam par puta i režirala i radila adaptaciju teksta, pa smo tako postavile i „Bračnu revoluciju“. Bilo je to neko drugo vreme i neki drugi ljudi, a sve nas je povezivala iskrena ljubav prema umetnosti – bilo da je u pitanju pozorište, muzika ili pisanje. Naše druženje bilo je beg od svakodnevnih obaveza, jer smo svi bili u radnom odnosu i trebalo je sve to dobro uskladiti.

Zarad mlađih čitalaca, koji slabije poznaju istoriju lokalne scene, možete li nam reći sa kojim glumcima ste delili daske koje život znače?

Po mom mišljenju, Vlasotince je na prvom mestu oduvek imalo kvalitetnu pozorišnu publiku, koja nam je bila i osnovni motiv da im iz sezone u sezonu priređujemo predstave. To premijerno ushićenje delili smo upravo sa našom publikom. Naš KUD je iznedrio mnoge talentovane glumce, međutim, većina njih je do danas ostala verna lokalnoj sceni. Bogoljub Mitić Đoša, Predrag Smiljković Pepi i Ivan Janković Sosa jedini su koji su svoj talenat nastavili da nadograđuju i van Vlasotinca. Naravno da mi je veoma drago što sam u predstavi „Sve će se razjasniti“ imala glavnu žensku ulogu, dok je Đoša igrao glavnu mušku ulogu, a Pepi je takođe bio jedan od nosećih likova. Ne mogu a da ne pomenem dr Slobodana Davinića Laleta, Đorđa Cakića Mačka, Bogoljuba Pop-Simonovića, Dimitrija Valčića i, naravno, našeg legendarnog Velimira Conića Kalemara, koji je i u poznim godinama glumio i učestvovao u lokalnim letnjim čarolijama kao animator. Naravno, Bika Bročka je uvek bila deo tih priča, kao i Divna Milosavljević.

Pozorišna predstava bez adekvatne scenografije je nezamisliva, zato smo mi u timu imali prof. Nebojšu Mitrovića Pušu i Mileta Petkovića, koji su svojim kreacijama upotpunjavali naš glumački izraz. Na čelu te naše kreativne družine oduvek su bili znameniti ljudi našeg Vlasotinca. Ne bih da ih redom nabrajam, ali najduže je predsednik KUD-a bio advokat Zoran Davinić. Naravno, kako se kaže – bilo ih je pre nas i biće ih posle nas, život je to… Znate šta, biti deo KUD-a značilo je jedinstvo i slogu. To je bila takva stvaralačka energija da smo jedva čekali novu predstavu. Opet ću ponoviti – Vlasotince je oduvek imalo kvalitetnu pozorišnu publiku, ima je i danas. To smo dokazali i izvođenjem predstave „Bliži nebu“ u režiji Predraga Smiljkovića, kojom smo na neki način učinili prvi korak ka formiranju teatar-scene. Ali, kako se kaže – o tom-potom, važno je da smo učinili taj prvi korak.

Svoje glumačko iskustvo uspešno ste preneli na nove generacije. Kako je izgledao Vaš početak u pedagoškom radu sa mladim vlasotinačkim glumcima?

U jednom periodu osetila sam potrebu da to svoje amatersko poznavanje pozorišnog rada podelim sa našim najmlađim članovima. Te godine, ti mali, talentovani ljudi dolazili su i u tišini pratili naše čitalačke probe. A onda, jedne večeri, dođoše njih troje-četvoro sa jasnom željom: „Mi hoćemo da glumimo“. Bio je to veliki izazov koji sam prihvatila, što se kaže, na prvu loptu. I nisam se pokajala – to je moj najlepši period rada u KUD-u.

Naša prva predstava „Minđuše od cvetnih grana“, po tekstu Zorana Davinića i u mojoj režiji, obeležila je sezonu 2005/2006. Na Festivalu dečjeg amaterskog stvaralaštva u Lebanu, predstava „Baš me boli vaš glava“ zauzela je drugo mesto u četiri okruga i prvo u regionu. Takođe, osvojili smo prvu nagradu za najbolju mušku ulogu, koju je izveo Nikola Kocić, kao i prvo mesto za scenografiju koju je uradio prof. Nebojša Mitrović Puša. Na tom festivalu te godine bili smo najbrojnija ekipa jer smo se predstavili sa čak tri predstave. Da bismo to ostvarili, morali smo da funkcionišemo kao tim, a deo tog tima bili su, naravno, i roditelji tih malih genijalaca.

Danas se sa ponosom sećam tog perioda jer su sva ta deca sada odrasli ljudi, većina njih je fakultetski obrazovana i ostvarili su svoje želje. Srećna sam što sam bila, što jesam i što ću uvek biti deo njihovog sećanja na te divne dane. Godine 2005. osmišljavam sa timom drugara iz KUD-a projekt „Boginje vina“, koje su u tom periodu bile pravi bum. Želeli smo da prikažemo svu lepotu na izboru za Mis Vinskog bala na jedan potpuno drugačiji način. Saradnici u tom periodu bili su Dalibor Dača Kocić, Svetlana Pešić i moja malenkost kao idejni tvorac.

Od samog osnivanja ste članica Književnog kluba „Rosulja“. Kako iz današnje perspektive pamtite početke ovog udruženja?

Pisanje je oduvek bilo deo mog bića. Nekako sam se kroz pisanje oslobađala svega što me je na bilo koji način sputavalo da budem ono što jesam. Sveske i sveske su završavale u vatri, sve dok nismo osnovali naš Književni klub „Rosulja“ i dok nisam postala deo tog stvaralačkog kružoka. I to je bio još jedan izazov – trebalo je opravdati članstvo među ljudima koji su bili bolji pisci od mene, a to je značilo pisanje, pisanje, čitanje i čitanje. Na konkursu „Naše reči“ 1995. godine opravdala sam svoje članstvo i osvojila prvu nagradu za priču „Čudak“. Na konkursu u Užicu za najbolju ljubavnu pesmu, ušla sam među 60 najboljih u SRJ, a onda sam se ohrabrila. Do sada sam objavila i svoju prvu zbirku kratkih priča pod nazivom „Kula od peska“, čiji je izdavač bio Kulturni centar.

Kao neko ko je ostao da živi i stvara u ovom našem Vlasotincu, naravno da mi je stalo da na bilo koji način sačuvam svu lepotu ovoga kraja. Tako sam došla na ideju da napišem kuvar na prizrensko-timočkom dijalektu pod nazivom „Nema da nema, sme mož da nestane“. Izdavač prvog izdanja bila je Turistička organizacija našeg Vlasotinca. To prvo izdanje je, kao višelisna turistička publikacija, donelo prvu nagradu na međunarodnom konkursu u konkurenciji sa još šezdeset učesnika. Za mene je to bio znak da sam uradila nešto dobro. Pošto je njegovo objavljivanje izazvalo veliko interesovanje, osmelila sam se da objavim i drugo, dopunjeno izdanje, čiji je izdavač bila Narodna biblioteka „Desanka Maksimović“. Naravno, i to drugo izdanje završilo je na svim kontinentima, a da li će biti trećeg – videćemo.

U saradnji sa Kulturnim centrom, u okviru Prolećnog likovnog salona, predano negujete sećanje na svog preminulog supruga Nebojšu Mitrovića, čuvenog profesora i likovnog umetnika. Šta biste nam bliže rekli o samom značaju i koncepciji ove manifestacije?

Nebojša je bio stvaralac u pravom smislu te reči – stvarao je tiho i nenametljivo. Nije vrednovao svoj rad onako kako je možda trebalo, ali to je bio on. Poklanjao je svoje radove dragim ljudima, potpuno nesebično. Sa puno ljubavi dizajnirao je grb svog Vlasotinca, a idejni je tvorac i mnogih značajnih ratnih obeležja na ovim prostorima. Bio je jedan od osnivača Likovnog salona. Zajedno smo pokušali da pokrenemo prvu vajarsku koloniju na ovim prostorima, jer je on, pre svega, bio vajar. Možda bismo i uspeli da se nisu pitali neki drugi. Održana je samo jedna, nažalost… Takođe, bio je i osnivač kolonije karikaturista koja se održavala četiri godine zaredom u periodu pre Vinskog bala. Otuda je potekla i ideja da se raspiše konkurs za izbor najbolje karikature na temu vina i grožđa. Nebojša je bio u žiriju, a taj konkurs se održao do dana današnjeg. I kako takvom čoveku i stvaraocu ne posvetiti manifestaciju? Prolećni likovni salon u čast profesora Nebojše Mitrovića Puše jednostavno se morao desiti, naravno, uz svesrdnu podršku Kulturnog centra.

Likovni talenat potvrdili se učešćima na Likovnom salonu u Vlasotincu. Kako je došlo do toga da se bavite slikarstvom?

Moje bežanje u svet boja desilo se u vreme korone. Dani su bili predugački, bili smo zatvoreni u svoje domove i svako je pronalazio način da sačuva zdrav razum. Moj način bile su boje. Te godine sam, prvi put posle Nebojšinog odlaska, otvorila njegov stvaralački kutak u našoj kući. Njegova paleta, njegove četkice i moje vreme učinili su da prve slike nastanu na komadima stiropora. A onda sam pronašla njegova prazna platna i bilo mi je žao da ih gledam tako neiskorišćena… I eto mene na Oktobarskom likovnom salonu. Mislim da je taj moj likovni opus produkt življenja sa jednim tako posebnim čovekom i da sam ja, moguće sasvim nesvesno, godinama upijala njegove komentare o slikanju. Samo sam pratila ta svoja sećanja i tako je to počelo i traje.

Vaše pesme su zastupljene u nekoliko zbornika, a iza sebe imate i objavljenu zbirku priča „Kula od peska“. Otkud kod Vas taj stalni poriv za pisanom rečju?

To je moj ventil koji oslobađa moje misli, koje uz dosta hrabrosti delim sa čitaocima svog pisanija. Znate, pesnici su veoma hrabri ljudi, jer kroz svaku napisanu pesmu ogole po jedan deo svog bića i svoje emocije, a to jeste hrabrost.

„Vlasotinački kuvar“ napisali ste na autentičnom lokalnom govoru. Kako je došlo do ideje da na dijalektu zabeležite kulinarske tajne starog Vlasotinca?

E, to je već inat! Morala sam da nas južnjake zaštitim od novokomponovanih dijalekata iz velegrada, od omalovažavanja i posmatranja kroz prizmu primitivizma. Jer vi znate ko je sve govorio prizrensko-timočkim dijalektom, i verujem da znate kako smo došli do takozvanog književnog jezika. A ja o tome neću da govorim. Znam samo da smo autentični i da kroz naš dijalekat čuvamo i srpsku tradiciju – to nematerijalno kulturno dobro za neke buduće generacije, koje se neće stideti svog porekla niti će zbog svog govora napuštati fakultete i nositi breme kompleksa niže vrednosti u ime nečega što nije izvorno.

Učestvovali ste u nekoliko zapaženih televizijskih serijala koji se bave kulinarstvom i tradicijom. Kakve utiske nosite iz tih projekata i možete li to iskustvo podeliti sa našim čitaocima?

Sve je počelo serijalom „Kuhinja moga kraja“. Tada sam radila na Vlasinskom jezeru kod moje prijateljice Lidije Arsić, vlasnice apartmana „Vlasinski vrtovi“, i to smo zajedno odradile. A onda je došao poziv za „Savršenu večeru“ i, kao kruna svega, poziv koji se ne odbija – „Master Chef“. To su iskustva koja se ne mogu uporediti, jer je svako osobeno na svoj način. U stvari, kao odgovorna osoba, uvek sam preozbiljno shvatala svoje učestvovanje. Znala sam da ne učestvujem sama – predstavljam svoje Vlasotince i sve žene, tako da nije bilo mesta za neozbiljnost. Da je lako – nije, ali da se isplati svaki trenutak proveden u „Master Chefu“ – isplati se, i to iz više razloga. Najveći je taj što sam i u ovim mojim divnim godinama stekla nova znanja i što sam upoznala divne osobe u svakom smislu te reči, zatim sudije Ljubicu, Nenada i Filipa, kao i ekipu učesnika sa kojom sam, sa većinom njih, i danas s vremena na vreme u kontaktu.

Zanimljivo je da ste se sa suprugom bavili izradom vlasotinačkih suvenira znatno pre nego što je u gradu zvanično formirana Turistička organizacija. Otkud se javilo Vaše interesovanje za oblast turizma i promociju zavičaja?

Nebojša i ja smo bili tim – ja smislim, on se malo ljuti, pa uradi. Odnosno, on bi izvajao figurice i odradio kalupe, a ja bih lila, retuširala i oslikavala. I eto palete suvenira koji nisu kič, već imaju istinsku umetničku vrednost kao rad jednog akademskog vajara. Pre nego što je zvanično formirana Turistička organizacija, ja sam godinama bila angažovana na poslovima referenta u turizmu. Bila sam uključena u sva dešavanja u toj oblasti kao predstavnica opštine Vlasotince. Naravno, kao i sve prethodne poslove, i ovaj sam shvatila maksimalno ozbiljno. Trudila sam se, sama realizovala i bila deo mnogih projekata vezanih za razvoj lokalnog turizma. Nažalost, pred samo formiranje Turističke organizacije, neke situacije su se promenile, ali moj entuzijazam nije nestao. Nastavila sam zajedno sa Nebojšom da radim na izradi suvenira koje sam plasirala na mnogim manifestacijama, kako u Vlasotincu, tako i širom Srbije. Nakon Nebojšinog odlaska, nastavila sam sama da stvaram. Moji suveniri su postali prepoznatljivi i danas lako nalaze put do kupaca.

Na samom kraju, kakve kreativne planove i projekte možemo očekivati od Jasmine Mitrović u narednom periodu?

Pisanje na dijalektu mi je najveći izazov, tako da uveliko pripremam kuvar starinskih kolača pod nazivom „Blago, poblago i najblago“, kao i obradu fraza na dijalektu „Brobinjak i paraska“. I da ne zaboravim, pripremam svoju prvu samostalnu izložbu slika „Snoviđenje“, i naravno, nove radove za Oktobarski likovni salon. Jer, to sam ja.