OKO 700 domaćinstava u prigradskom naselju Slavka Zlatanovića u Leskovcu i dalje će gaziti blato, virove i jezera, a deca dolaziti umazana u školu jer gradski oci jasno kažu da ovde ulice neće biti asfaltirane.

Ovo naselje starao je 60 godina i prvi put je omiraslo parče asfalta početkom devedesetih u jednoj od izbornih kampanja. To parče, sada već bušno, ne doseže čak ni do dela gde se glavna ulica račva u tri velike.

Dve vode pored jedva skrpljenih kuća ka vinogorju na Rudarskoj čuki, a treća u ogromno romsko naslje.

Prvi čovek Leskovca lekar Goran Cvetanović kaže da naselje nema urbanistički plan, da je reč o kućama bez građevinskih dozvola, da je proces legalizacije u toku i kada se i ako sve to reši biće mu zadovoljstvo da se izađe građanima u susret. Pri tom novinaru koji pita za asfaltiranje, a koji živi u tom naselju, po peti put “obećava” da njegova ulica neće dobiti asfalt.

I dok iz gradonačelnikove izjave može da se nasluti tračak nade za, inače, najsiromašniji sloj stanovništva u Leskovcu, direktor Direkcije za urbanizam i izgaradnju Slaviša Zlatanović, za koga kažu da je vrhunski građevinski inženjer, razbija i poslednju iluziju.

Ima, veli, već potpisanih ugovora za izgradnju dve ulice, ali se ispod jedne nalazi dalekovod i Elektrodistribucija neće da odobri saglasnost, pa ona ne može da bude asfaltirana.

I druga ulica neće biti asfaltirana jer imovinski odnosi nisu rešeni, i dok god se oni ne reše, asfalta nema. Za treću glavnu ulicu Zlatanović nije čuo, kao ni za brojne poprečne ulice, od kojih su neke, doduše veoma tesne.

Direktor je juče u Bobištu obećao da će biti asfaltirane i bočne ulice, ali pri tom je priznao da ni za jednu od njih ne postoji projekat, što znači da će se njegova služba zauzeti, procenti i izdati građevinske dozvole.

Ulice, uličice i sokake u naselju Slavka Zlatanovića, čiji stanovnici po pravilu masovno glasaju najaču stranku na vlasti, ne procenjuje niko. U ovom slepom crevu grada, odakle se srpski živalj masovno seli, nema jakih partijskih ljudi.

I ne zna se ko ovde zastupa mesnu zajednicu, ko je odbornik, a ko direktor. Njihov glas se nikada nije čuo u Skupštini grada.

Naselje Slavka Zlatanovića nije nikada, na nesreću ljudi koji životare u njemu, imalo političara poput Olivere Pešić iz Bobišta. A ako ih i ima, njihov glas  se ne čuje.

A sve se, da se hoće, može ispraviti, i da se izmesti dalekovod i reše imovinski odnosi i organizuje narod, željan čistih cipela i dvorišta.

No, u isčekivanju gorljivog, govorljivog i agilnog političara, može se desiti da ovo mešovito srpsko-romsko naslje nestane sa karte, pa će tako i nestati i (ne)brige.