Prošao je najznačajniji hrišćanski praznik: Vaskrsenje Hristovo.

Najznačajniji, jer bez Vaskrsenja nema ni hrišćanstva. Mi smo po starom, lepom običaju, nebeskog i od Boga izabranog naroda srpskog, Veligdan proslavili, posle „posta“, uz krkanluk i lokanje, koj koje je imaja; i naravno uz tucanje jajca što po kuće, a bogami i javno. Dobro smo se pripremili: da imamo jaka, čvrsta jajca da se ne brukamo kad se tucamo na javnom mestu, a sglm rabota za pokuće tuj smo na svoj teren.

Sada, kako je došla demokratija posle „crvene diktature“, tucanje može i na javnim mestima, a ne samo kradomice po kućama sa spuštene firongle. Napredak, bato! Ipak, ovaj period  samo je privikavanje na proevropsko tucanje u zdrav mozak, koje nam predstoji pod novom republičkom vladom, s Velikim Reformatorom – Usrećiteljem I na čelu.

Nego, da se vratimo na zadatu temu: šta ne bi trebalo komentarisati u autorskim tekstovima kao što je, na primer, ovaj? Po mom skromnom mišljenju sledeće:

Autorovo mišljenje. Zašto? Zato što, o tuđim mišljenjima, se ne raspravlja, prepucava, debatuje. Zato što, kada komentarišete tuđe mišljenje o nekim pojavama, problemima ili događajima, vi ulazite u sferu refleksnog mišljenja. Mišljenje o tuđem mišljenu poznato je u psihologiji kao refleksno mišljenje. Od kada je sveta i veka, mišljenja autora prezentirana u kolumnama ili autorskim tekstovima, a objavljena u sredstvima   javnog informisanja, ne komentarišu se. Bilo o čemu da je reč, bilo o čemu da autori pišu i iznose svoja viđenja i mišljenja; komentarluk – mukajet! Bez obzira, što je stara istina: Mišljenje nikada nije nevino, zato što je ono nemilosrdno, što predstavlja agresiju, što nam pomaže da preskočimo prepreke!

Zašto ovo pišem? Zbog našeg mentaliteta. Svaki, dobro, ne baš svaki, ali u većini slučajeva, razgovor kod nas započinje rečima: ne, nije, neću, nije tačno, ne mislim tako; ma jok, bre!

Te dve reči „ne“ i „neću“ sama su srž svih srpskih politika. „Ne“ i „neću“, to su dva stuba na kojima počiva Srbija.

Ili na negaciji same ličnosti: „Koj si pa ti, pa da iznosiš svoje mišljenje?!“ Svaki građanin, pa bio on najgori od najgorih, ama baš svako, može i ima pravo da javno iznese svoje mišljenje; bio on lopov, čedomorac, razbojnik, serijski ubica, pedofil ili naučnik, političar, genije zvani Ako Mene Pitate. I nije važno ko šta kaže nego je, jedino, važno šta se kaže! Kod nas Srba je, nažalost, obrnuto, kao i sve ostalo; važno je ko šta kaže.

Može Prodavac Magle da kaže bilo koju jeres, bilo koju glupost, ne vodeći računa da svaka izgovorena ili napisana reč nosi sa sobom, pored lične odgovornosti, i odgovornost prema drugima, a da to bude prihvaćeno od Svekolikog Srpstva kao Jevanđelje ili Božija promisao!

Raspravu s budalama. Zašto? Zato što, kada se upuštate u raspravu s budalama, povući će vas na svoj nivo, a onda će vas dokrajčiti iskustvom. Tatari imaju izreku koja glasi: „Od budale i rođeni brat beži.“

Davati savete autoru teksta. Zašto? Zato što je veliki Hegel davno napisao „Ne savetuj nikog i nikad“, imajući, možda, na umu sledeće: Kralja Kambiza, njegov najbliži prijatelj Preksasp savetovao je da manje pije, jer jednog kralja prate sve oči i uši. Na ovo kralj reče: „Da se uveriš kako nikada ne gubim glavu, pokazaću ti već da su u mojoj službi i moje oči i moje ruke i kad sam pijan.“ Onda je pio još obilnije i mrtav pijan naredi da uđe u sobu sin njegovog prijatelja koji ga je savetovao. Tada kralj zateže luk i probode samo srce mladića, pa razderavši grudi, pokaza šiljak strele u samom srcu te upita oca mladićevog da li ima dovoljno pouzdanu ruku. Ovaj potvrdi da ni Apolon nije mogao sigurnije da pusti strelu.

Idemo dalje!

Persijskog kralja savetovao je Harpag, njegov ispisnik i kućni prijatelj, da bude manje ohol i svirep, zbog čega mu je ovaj postavio na trpezu za ručak njegovu rođenu decu i onda ga zapitao da li mu se sviđa kako je jelo prigotovljeno; zatim, kad je video da se ovaj zasitio svojim jadima, naredio je da se donesu njihove glave i upitao o ugošćenju. Nisu nedostajale reči jadniku, nisu se usta zatvorila. „Kod kralja“, reče, „svaka gozba je prijatna.“

Sada ću vam dati primer kralja Aleksandra Velikog(Makedonskog), koji je Klita, druga iz detinjstva i svog najdražeg, ako ne i jedinog prijatelja, probo kopljem, svojom rukom, za vreme gozbe  zato što mu je uputio savet u vezi s oblačenjem.

Nemam ni trunčicu zablude da će moje pisanje nešto promeniti, ma jok, more, to je velika iluzija, za to su potrebna, što kaže Vesna Pešić, velika politička muda, kojih nema ni na pomolu. (Vesna Pešić; Peščanik: Ruska ruka od 5.4.2014)

Počeo sam s Basarom; njegova reč je naslov mog autorskog teksta, ali mi ni na kraj pameti ne pada da kao Basara u listu „Danas“ završim rečima: „Zato sam, dragi komentatori, postiđen kritikama, i ja otvorio nalog: @Crveni Ban. Samo treba da se nabijete na njega.“

Završavam tekst ne svojim rečima, jer ne umem:

„Velik i plemenit je onaj koji poput velike zveri ravnodušno i mirno sluša lajanje malih pasa.“(Seneka)

Др Вјачеслав  Нешић