UČENI smo da živ čovek u zemlju ne može, niti Bogu na istinu pre sudnjega dana. Nažalost, stvarnost nas je sredinom godine na izmaku demantovala na najbrutalniji mogući način.

Zlosrećna sudbina koja je zadesila porodicu Jurić i nestanak, a zatim i otkriće onoga od čega smo svi strepili, mučeničko stradanje deteta Tijane ujedinila je sav čestit svet u jednoj stvari.

U potrebi za donošenjem posebnog zakonskog propisa koji bi omogućio policiji da reaguje odmah po prijavi nestalog deteta i krene u potragu i praćenje signala mobilne telefonije, a ne da se okleva 48 sati, da bi se ispunila zakonska forma. Četrnaest dana strepnje, nadanja, straha, iščekivanja, lažnih vesti i demantovanja istih su lekcija koju je Tijana svojim nevinim životom očitala naciji.

Njen život više ništa pod kapom nebeskom, do sudnjega dana ne može vratiti, roditeljima utehe nema. Ne postoji paralelni univerzum u koji bi mogli da se presele i nastave tamo gde im je život stao u leto 2014. godine. Ne mogu da se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Jer se desilo ono najstrašnije, izgubili su ono što je svakom čoveku najsvetije.

A, da li je tako moralo biti?

Mnoge ljudske sudbine su zapečaćene jer smo bežali od suštine problema da bi zadovoljili zakonsku formu. Slažem se da niko ne sme biti iznad zakona i da su tu da bi se najpre sprovodili, a onda i poštovali. Da su tu da odvoje „žito od kukolja“, jer da nije njih nastala bi anarhija.

Ali se ne mirim sa tim da se uočene anomalije ili zastareli propisi ne menjaju ili da ih se držimo, iako smo svesni njihovih nedostataka. Vremena kada smo reagovali stihijski i na mah, trebalo bi da su daleko iza nas. Vremena konkretnih promena su pred nama i nemamo ih pravo pustiti da prolaze pored nas, moramo i mi deo sebe da ugradimo u te promene, jer nas se tiču. Svako spram svojih uslova i realnih mogućnosti.

Ne moramo biti pravnici da bi znali šta je pravda. Ali, moramo biti korektivni faktor, oni koji ne smeju da zataje i kada „ljudski faktor“ zataji!

Oni koje kroz život vodi racio, a kojima ni emocije nisu strane.

Moramo da se nađemo pri ruci, onima koji zakone donose i sprovode, da bi mi pre svega  bezbednije živeli, da bi nam se deca ulicama bez straha i bojazni kretala.

Ono čega mi nismo bili uskraćeni nemamo pravo ni generacijama koje posle nas nastupaju da uskraćujemo. Sloboda kretanja je osnovno ljudsko pravo. Tijana je za detinjstvo i mladost ostala uskraćena.

Njeni najmiliji za svu radost i sreću koju je mogla da im pruži.

Slabosti koje je tada sistem iskazao smo na veliku nesreću kasno uočili. Tek onda kada je dete nestalo i kada je potraga za njom pokrenuta.  Na pristojnim ljudima je da obezbede svu ostalu decu, da se potrude da isprave zastareli propis, a Tijani  podare život večni, kroz Zakon za koji je život dala.

Slobodan Jovanović

Novi Sad