DECEMBAR je mesec lažne sreće,lažne euforije, lažnih osmeha, lažnih čestitki, lažnih želja, sve je lažno sjajno, poput novogodišnjih sijalica kupljenih kod Kineza.Za mene lično mesec decembar je najtužniji i najveseliji mesec u godini. Tada najviše radim, najmanje spavam, najviše plačem i najmanje se radujem, preispitujem i sumiram, mislim o greškama i uživam u sitnim uspesima…..i tako u krug sve do novogodišnje noći, u njoj poželim da prvih dana godine, niko nikog ne ubije, svi voze oprezno i niko ne odluči sebi da oduzme život, ne zato jer sam dobra, već zato što ne volim da radim ružne stvari na početku godine. Možda je to sujeverje, ali svako ima svoje mane..

Ove zime napadao je sneg, baš onakav kakav priliči decembru,neobični junaci mojih priča i ja spremno čekamo novogodišnja izdanja i odjednom ponovo u naš život ulaze Ognjanovići, roditelji nesrećnog deteta koje je u novijoj istoriji uspelo da ujedini Srbe i Srbiju.

Odlučila sam da ne čitam, ne slušam i ne verujem ni policiji ni kolegama novinarima, ali nemoguće je, stvarno je nemoguće. Krajem prošle godine pročitala sam sve tekstove na temu i počela da plačem, onako najgore i najtragičnije, da sam glumica dobila bih Oskara koliko sam ridala, zbog  deteta kog nema, zbog roditelja, zbog policije i zbog svih onih koji su odvajali od usta svoje dece kako bi uplatili novac za lečenje ovog deteta.

Ne mogu da sa vama ne podelim priču o učitelju, koji je tada radio u jednoj igraonici i čija primanja su iznosila 10 000 dinara (kad se gazda seti da uplati), taj momak je od svoje plate izdvojio 5000 dinara. Dugo sam razmišljala o njemu i o njima …

I tada sam shvatila da život čine male stvari i veliki ljudi.

Redakcija za koju radim, je uvek forsirala priče koje bi mogle da pomognu.Ja sam pisala oni objavljivali, pomogli smo mnogima, po nekad pomislim da je moja kancelarija istureno odeljenje Centra za socijalni rad.

Ponosna sam što je jedan anđeo zahvaljujući Novostima operisao oko, ponosna sam što je jedan Marko počeo da radi, ponosna sam što gde god sistem stane mi ga „restartujemo“, pa se neke stvari pomere, istovremeno stidim se u ime onih koji su pokušali, a neki nevoljno priznajem uspeli da zloupotrebe bolesno dete, možda je ovo gruba reč,ali ne postoji druga.

Sa druge strane želim da vas zamolim da ipak budemo ljudi, nisu svi ljudi na ovom svetu koji zatraže pomoć Ognjanovići, nemojte da ispaštaju drugi. Pošto nam već sistem ne funkcioniše valjano, pa smo prinuđeni da šajemo SMS poruke za bolesnu decu učinite to, ili kupite knjigu Ane Ilić, jer se ona tako bori sa neizlečivom bolešću, donirajte kilogram brašna Crvenom krstu. Učinite dobro svojim komšijama, rođacima prijateljima…..videćete da postoji i prava a, ne samo lažna sreća što bi rekla moja prijateljica Ivana, tako tipična za ovaj praznični period.

Preuzeto sa FB profila Jelene Stojković,novinara Večernjih novosti