NA DANAŠNJI DAN pre 15 godina Srbija je ustala da se bori za slobodu. Za slobodu govora, mišljenja, medija, protiv političkih ubistava, kriminalne države i diktatorskog režima – za bolji život.

Ovaj istorijski datum danas se (ne)obeležava u tišini. Vođa i ideolog promena je ubijen, a njegovi saborci su politički marginalizovani ili su se priključili partijama protiv kojih su se tada borili.

I jug Srbije „goreo“ je paralelno s Beogradom. U Leskovcu, Nišu i Vranju na hiljade demonstranata pred kordonima policije lomilo je čelični režim star više od pola veka.

Borci izgubili nadu, dobili šećer

U prvim redovima bio je tada i Dušan Pešić. Ostao je veran demokratskim idealima, ali od njih nije dobio ništa, za razliku od kameleona.

„Ja i dalje živim u porodičnoj kući sa roditeljima. Te 2000. godine moj otac je vozio opel-kadet iz 1991. godine, a danas Zastavu 101 iz 1975. Oženio sam se petnaest godina kasnije, ostavio sam cigarete, ugojio se 15 kilograma i izgubio 90 posto nade da će uskoro biti bolje u Srbiji“, rezimira Pešić, koji još nema stalni posao.

Petooktobarska revolucija imala je za cilj, priseća se, da spreči pretvaranje Srbije u Severnu Koreju i sruši diktatorski režim, da obezbedi bolji život za nove generacije.

„Petanest godina kasnije možemo da kažemo da smo samo polovično uspeli. Srbija se nesumnjivo nalazi na evropskom putu, ali je očigledno da je i dalje isti princip rada prema građanima Srbije, prema medijima. Očigledni su primeri reditelja Kokana Mladenovića i svih onih koji pokušaju da kažu nešto mimo zvanične politike sadašnje vlade“, ističe.

Sličnog mišljenja je i poznati Leskovčanin Nebojša Mladenović – Ledi, jedan od najvećih boraca protiv režima Slobodana Miloševića. I dalje prodaje novine na ulici u centru grada. I on je od „promena“ dobio – bolest.

„Ja sam lično dobio šećer! Svi su drugi dobili fotelje, a ja šećer. Ništa nam ne vrede promene kada živimo u sredini gde svako gleda sebe ili kako da te prevari, izradi, pokrade i slaže“, priča Mladenović.

Tada studentkinja, Bojana Simić iz Leskovca, sa 20 godina je direktno učestvovala u petooktobarskoj revoluciji. U Beogradu je tog dana sa „Gazele“ gledala kako eksplodira automobil na svega desetak metara od grupe koja je krenula pred zgradu Republičke skupštine.
Danas, kaže, ne bi ni u ludilu rizikovala svoj život zarad ideala koji nikada nisu ostvareni.

„Nakon svega, oni od kojih smo očekivali da sprovedu demokratiju izgleda da su pogrešno razumeli pojam demokratije. Jasno je da trenutno u Srbiji ne vlada demokratija nego lični interesi onih koji su na vlasti“, mišljenja je ona.

Zakasnilo se sa 5. oktobrom

Niš je pre 15 godina bio prestonica „pobune“ na jugu Srbije. Za Branislava Jovanovića, koji je bio visoki fukcioner SPO-a, kanije G17 i URS, a sada Narodnog pokreta Srbija, mnogo značajniji datum u novijoj srpskoj političkoj istoriji je 9. mart 1991. godine.

„Da smo tada uspeli da skinemo diktatora, Srbija bi izgledala sasvim drugačije. Mišljenja sam da se sa 5. oktobrom zakasnilo“, kaže Jovanović.

Ovaj niški političar smatra da ljudi okupljeni oko Demokratske stranke i Đinđića nisu mogli da iznesu proklamovane revolucionarne ciljeve.

„Na samom startu je bilo jasno da ljudi poput Dušana Mihajlovića, generala Momčila Perišića, Vuka Obradovića i Zorana Janjuševića nisu mogli da sačuvaju Đinđićevu glavu, a kamo li tekovine revolucije. To je i razlog što su sada na vlasti ondašnji gubitnici, odnosno crveno – crna koalicija. Srbija tapka u mestu o čemu govori i ,samo, jedan detalj, a to je da je Crna Gora otvorila 20 poglavlja u pregovorima sa EU, a Srbija ni jedno“, ističe on.

Gradonačelnik Vranja Zoran Antić (SPS), 5. oktobra imao je 27 godina i partijsku knjižicu u džepu. Tog dana bio je u Nišu sa svojom budućom suprugom.

„Bio je to iznuđeni potez, iznuđena volja naroda zbog grešaka domaćeg establišmenta i spoljašnjeg uticaja stvaranja haosa i bede u Srbiji. Danas je na vlasti konglomerat onih koji su se borili 1988. u jogurt revoluciji i onih od 5. oktobra. Našli su zajednički interes, a to je lično JA i vlasništvo nad kapitalom zemlje, ekonomsko finansijski lobi. Danas su na vlasti i deca onih koji su 1945. podigli revoluciju sa željom da stvore jedno humano i pravedno socijalno društvo. Njihovi potomci žele da budu nova građanska aristokratija, nova elita, ali pitanje je da li imaju takve predispozicije“, naglašava Vranjanc.

„Ništa nismo naučili“

Radoman Irić, novinar iz Vranja, direktno je učestvovao u revoluciji otpora. Pripada onoj grupi slobgodnih novinara koji su tada kod građana probudili nadu u slobodu i demokratske vrednosti. Sa žaljenjem konstatuje da su na političkoj sceni Vranja, posle 15 godina, svi „prvoborci“ 5. oktobra u teškoj ilegali.

„Vranjem od 1990. godine, dakle četvrt veka, socijalisti vladaju suvereno i neprikosnoveno. Presvučeni radikali se prestrojavaju i svakoga dana sve više napajaju idejama 5. oktobra i EU. Samo onih boraca za demokratske promene skoro da nema nigde. Najviše je onih koji su se u međuvremenu presvukli. Zato je danas, za građane Vranja, posebno one mlade, najbolji pogled na rodni grad, kroz zadnje staklo automobila“, kaže Irić.

Novinarka „Večernjih novosti“ Daloborka Miljković izražava sumnju u istinsku želju onih koji su pokrenuli revoluciju da je do kraja i sprovedu.

„Nije sporno da li je Milošević trebalo da ode već su sporni ljudi koji su izveli revoluciju. Miloševiću nikada neću oprostiti njegovu ulogu u zločinima ali ni „Dosovcima“ rasprodaju zemlje. Što bi rekao Balašević, „krivi smo mi“ jer smo im olako prepustili sudbine. Najgore je što ništa nismo naučili i dozvoljavamo da nam se istorija ponavlja“, ističe ona.

Tokom petooktobarskih demonstracija povređeno je više od šezdeset građana, a dvoje je izgubilo život: Jasmina Jovanović koja je poginula nakon što je pala pod bager i Momčilo Stakić, koji je doživeo srčani udar. Ravolucija je „pojela svoju decu“. Danas SNS stvara neku novu istoriju.