LESKOVAC – Svaki izlazak u grad mora tako da se završi. Možda ne znaš kol’ko si popio i kude se nalaziš, al’ znaš da od toj nema beganje. 

Najiskusniji osetiv kasu na kilometar i počinjev da podbegujev. Oni koji nisu okapali u grad, bezbrižno guliv piće i naivno čekav da gi zaduši. Tek otamo vidiš da se kroz masu probiva bela ’artiška.

Kad dođe za astal svi se prvo gledamo. Nikoj ništa ne progovara nego se razmišlja koj će koga prejebe. Prvi se ‘vata za račun i počinje da ga analizira. Ko je ko’e popio, ko je najviše kriv što je tol’ki račun. Gleda PDV da vidi ne li je gazda zajebao državu. Udara mu računicu, raspravlja se s konobara, traži na rate, al’ nikako da ga smanji. Kasa tol’ko iskucala.

Drugi se polako navaljuje prema prvog. Al’ samo malo. Dovoljno da pokaže da će kobagim plati, a taman tol’ko da ne vidi cenu. Onda počne da se raspituje kol’ko je ispalo.

Tega i treći. Prim’ca se ko da će praviv komisiju. Sad prvi i treći gledav i praviv se šuntavi, a drugi se još raspituje kol’ko je i pravi ogluvci.

Već je prošlo mnogo vreme i ruka mora krene prema džep. ’Teo ne ’teo. A i gledav te ljudi, sram te.

Al’ vatanje za džep i za novčanik nije isto. To je tek predfaza za plaćanje, kad se još misliš dal’ da vadiš pare il’ da čekaš neki da te pretekne. I ta predfaza se deli na pipkanje po džep (kad dibidus nemaš nameru da daš nijedan dinar) i guranje ruka u džep (kad pokazuješ nameru al’ ne pokazuješ pare). Teoretski u ovaj trenutak imaš šanse da ne platiš ako imaš mnogo džepovi pa bi u svaki da brkneš po jednom.

Dešava se da je za’ebeš i prodreš odma’ u džep s pare, a onda sekunde odlučujev. Ako potegneš ranije, ostali ima da pomeriv ruku od novčanik il’ da se počešav po dupe. Ako se mnogo pipkaš pa okasniš, će te te raznesev po cel’ grad da si stipsa.

Prelećuješ s pogled preko astal. Gledaš u drugari, gledaš u konobara, kosiš gi s oči ko što si onomad dedinu livadu kosio pa tri dana nisi mog’o iz krevet da se digneš. Razmišljaš se dal’ da otidneš do klozet jer ti se kao baš sad primočalo. Obrćaš se jer si video nekog poznatog i oćeš da popričate. Al’ te on ne poznava.
Srce ti se steglo, triput si se preznojio. S’vatio si da ne mož’ da izbegneš.

Izvukuješ novčanik. Prebiraš po njega ko da si milioni poneo, a jedva si se zbrao za grad i plus si od tatka oteo. Vataš se za najsitniju paru koju imaš i krećeš da vadiš jednu po jednu. Prevrća ti se po stomak. I sad se još ponadaš da će neki uleti s ‘iljadarku jer nije poneo sitno.

Momenat je pun s napetost, čini ti se će pukneš. Kroz glavu ti svašta prolazi – kol’ko be još treba da vadim, za ko’e sam izlazio u grad, ću mu dam ovu icepenu koj’ ga jebe. Još jednom pitaš konobara kol’ko je, iako si znaš – i cenu i kol’ko je to u evri, i i kol’ko ‘leba mož’ da se kupiv za tej pare. Al’ da istrošiš reč i podsetiš ostali oko astal da i oni treba da se izmanev s neki dinar.
Međutim, nji’ je rasteretila činjenica da su te premandali i ne jebev te dva posto.

Kod tebe je sve još uzburkano. Rastavljaš se z dušu ko što si se malopre rastavio s pare. Samo čekaš da neki pita: „Će pijemo li još?“ pa da ga udariš od dzemlju.