NIŠ – Ilija Čolović iz Jelašnice kraj Niške Banje koji je 19. novembra proslavio 102. rođendan nije samo jedan od najstarijih Srba već je i jedan od penzionera sa najdužim penziskim stažom. U čemu je tajna Ilijine dugovečnosti.

I pored teškog rudarskog života jer je čitav radni vek proveo u rudnicima širom nekadašnje Jugoslavije – u Ibarskim rudnicima, Trepči, Kopaoniku i Jelašića brodu, još uvek je dobrog zdravlja tako da je poslednji put bio je kod lekara pre četiri godine kada je operisao slepo crevo.

„Ne idem lekara i ne pijem nikakve lekove, a zašto bi ih pio kad sam zdrav. Rukama mogu sve da radim kao mladić od 20 godina. Jedino što me u poslednje vreme muči je vrtoglavica koja mi se povremeno javlja“, kaže ovaj vremešni starac.

Ilija živi sam pošto mu je ovog proleća, u 89. godini umrla supruga Smilja.

„Zadovoljan sam životom. Deca, unuci i praunuci me poštuju, cene. Oni žive u Nišu, ali me stalno posećuju i obezbeđuju mi sve što treba od namirnica. Sa komšijama takođe lepo živim, vidimo se, popričamo“, ističe Ilija.
Deda Ilija, kako ga svi u Jelašnici zovu, rado se priseća svih značajnih događaja u svom životu, a najradije priča o služenju vojske u kasarni „Kralj Petar“ u Celju 1934.

„Prijavio sam se da budem gradničar i poslali su me u Sloveniju. Taman sam se javio u kasarnu, ubili su kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju. Čuo sam to od dvojice narednika koji su se došaptavali u hodniku“, priseća se Ilija.

Po završetku vojnog roka nastavio je da se bavi rudarskim poslom koji je u to vreme bio izuzetno opasan, a pri tom i malo plaćen.

„Pre rata nisi smeo ni da pitaš za platu ili da se pobuniš zbog loših uslova. U Ibarskim rudnicima su se moje kolege pobunile zbog malih plata, a zbog toga su gazde celu smenu zaključale u oknu. Držali su ih ispod zemlje deset dana bez hrane i vode. Kada su ih pustili napolje svi su bili polumrtvi“, govori Ilija.
Rudarski posao doveo ga je po završetku Drugog svetskog rata u rudnik mrkog uglja u Jelašnici. U ovom rudniku u to vreme radilo je oko 1.000 rudara iz čitave Jugoslavije. Zahvaljujući kolegi Dalmatincu Ilija se oženio Smiljom, koja je takođe bila iz Dalmacije.

„Taj moj zemljak mi je preporučio Smilju, rekao mi je da je dobra devojka i da je sirotica pošto su joj staše ubile oca. Otišao sam njenoj kući i pitao je „Bi li ti pošla za mene? Pristala je i venčali smo se 1967. godine“, kaže Ilija.

Kuća u Rudarskoj koloni u Jelašnici u kojoj je započeo zajednički život sa trinaest godina mlađom suprugom i dan danas je njegov dom. Zahvaljujući dobrom zdravlju i dalje može da se brine o svojoj kući i svom dvorištu.
Prema njegovim rečima dug životni vek i vitalnost i u poznim godinama duguje pre svega dobrim genima koje je nasledio od majke.

„Moja majka je rodila nas devetoro i umrla sa 90 godina a da nikada bolesna nije bila. Sva moja braća i sestre koji su ličili na majku doživeli su takođe 90 godina. Otac, braća i sestre koji su ličili na oca, živeli su po 70 godina“, kazuje Ilija.

Čvrsta vera u Boga, takođe je prema Ilijinim rečima, važna za dug život.
„Ako si pravedan pred Bogom i bog te čuva. Nikada nisam nikoga ni prevario ni izlagao, niti ukrao. Dugo živim i vidite da božanska pravda postoji“, ističe on.

Sa životnim vekom dugim više od jednog veka deda Ilija ima sada samo jednu želju – „da ne padne u postelju, pa da mu nije ni živeti ni umreti“.

(Kraj)mia