LESKOVAC – Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina spona solunskih ratnika sa jugom Srbije jer je njihova pisma krijumčarila, zbog čega je devet meseci provela u bugarskom zatvoru.

Ova hrabra žena Trajka kazandžije i majka petoro dece, rizikovala i svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem, brašnom i umom prenosila poštu.

Savremenici je opisju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko. Umrla je 1938. godine, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

Sestra generala i akademika

Muška Marija bila je sestra generala Jovana Naumovića i sudije Todora Naumovića, rođaka čuvenog košarkaša Trajka Rajkovića i akademika Aleksandra Mladenovića.

„Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara“, priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.

Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali. – Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi konatkte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Marija nije dugo mirovala. Svojim diplomatskim veštinama, uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su, međutim, i te kanale otkrili, uhapsili majku hrabrost i intrenirali je u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

„Bogme, videše Bugari da sam postala za nji golem opasnost. Pa tek jednoga dana baš na Svetoga Gligorija, eto ti ga jedan sudija sas dva vojnika s bajoneti na puške i odvedoše me“, pričala je Marija posle rata.

Bavila se kasnije humanitarnim ratom i bila cenjena u društvu, ali to je sve.

„Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.