Kraj petovekovne vladavine Turaka na Balkanu vezuje se za pobedu Srba kod Kumanova 1912. godine u Prvom balkanskom ratu, a zasluga za briljantni podvig pripisuje se Ahmedu Ademoviću, vojniku i trubaču iz Leskovca, koji se poslužio do tada nečuvenim lukavstvom, nateravši Turke u beg.

Bitka u susretu, kako je opisuju istoričari, vodila se 23. oktobra sa velikim gubicima na srpskoj strani, a ništa bolje nije započeo ni sledeći dan. Ahmed Ademović, Rom iz Leskovca, koji je tada imao 39 godina, uspeo je da neopaženo pređe na drugu stranu tako što je preko svoje uniforme obukao fes i kaftan mrtvog turskog vojnika. Iz pozadine turske vojske odsvirao je znak osvajačke vosjke za povlačenje, posle čega je nastao haos, odnosno, poraz turske vojske.

Izgubljena truba

Ni Stojanović ni Ahmedovi potomci ne znaju gde se dela truba vojnog trubača i heroja kumanovske bitke. Takođe je nepoznato da li je starina ispred kuće na klupi glancao baš tu ili neku drugu trubu.

“Taj turski znak za povlačenje on je prvi put u životu čuo prethodnog dana, jer iako je srpska vojska trpela poraze, jedno krilo turske vojske se 23. oktobra povuklo pod pristikom Užičana. Bila je magla i široka linija fronta. Kad se razlegao zvuk Ahmedove trube, nastaje potpuni raspad među turskom vojskom, koju su činili i mobilisani Grci, Makedonci i Bugari, bez velikog motiva za borbu. Taj zvuk trube za povlačenje je trenutak kada je bitka bila dobijena i to je prva velika pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom ratu”,  objašnjava leskovački pisac Saša Stojanović, koji je istraživao građu i u svom romanu „Put za Jerihon“ ovekovečio lik leskovačkog trubača.

Ahmed Ademović, rođen 1873. godine u romskom naselju Podvorce nedaleko od centra grada, je za taj svoj podvig, koji se kasnije izučavao na vojnim akademijama, odlikovan Karađorđevom zlatnom zvezdom sa mačevima, ali i drugim priznanjima.

Još dva Roma sa Karađorđevom zvezdom

Pored Ahmeda Ademovića, zlatnom Karađorđevom zvezdom s mačevima bili su odlikovani i kaplar Ahmet Ide Ametović, trubač i bombaš iz Leskovca za zasluge u bregalničkoj bici, i Rustem Sejdić iz Bojnika zbog samoinicijativnog sviranja juriša na Kajmakčalanu. Rustem je pradeda poznatog trubača Fejata Sejdića.

Izvesno je da je učestvovao i u Drugom balkanskom ratu, o čemu Stojanović nije našao istorijske tragove, i sa srpskom vojskom preživeo albansku golgotu i dočekao pobedu, da bi u Drugom svetskom ratu doživeo veliku ličnu tragediju jer su mu Nemci 1941. godine streljalji obojcu sinova – Redžu i Ramu, u Arapovoj dolini na periferiji Leskovca, zajedno sa još oko 300 leskovačkih Roma.

I upravo taj trenutak, tu tragediju heroja, po prvi put opisuje Stojanović, koja je oksnica romana.

„Nemački oficir ulazu u romsku kuću i na starčevom sakou spazi Karađorđevi zvezdu, najveći srpski oredn, koga su i Nemci poštovali. Izdavja ga na stranu, ali taj isti oficir ladno pošalje na streljanje njegovu decu. Od tada  pa sve do svoje smrti trubač i heroj Kumanovačke bitke nije zasvirao na trubi – dodaje Stojanović.

Ahmed Ademović umro je u dobokoj starosti, ali i dubokom siromaštvu, 1965. godine, u svojoj 92. godini u kući, kako se tvrdi, svog unuka Fadila, iako Stojanovićeva istraživanja kažu da ratni heroj nije imao unuke, već da je Fadil bio njegov dalji rođak

Sećanje na ovog trubača sa Karaođerovom zvezdom, velikim brkovima i elegantnim šeširom, kakvog ga je ovekovečio nepoznati fotograf, izbledelo je u romskom kvartu Podvorce, ali i među njegovim rođacima, odnosno, potomcima, kako se predstavljaju.

Ekrem Demirović (59) Fadilov je unuk i, tvrdi, praunuk Ahmeda Ademovića koga se se seća veoma maglovito.

“Po ceo dan bi sedeo ispred kuće i glancao trubu. Nikada nisam čuo da svira. Ljudi su prolazili i pozdravljali ga, a on bi samo mahnuo rukom. Izazivao je poštovanje odraslih ali i nas dece, onako stasit, elegantan, sa onom zvezdom na grudima, s kojom je i umro,

sa brkovima i ozbiljnim i strogim licem. Ipak, bio je nežan prema meni. Otac mi je pričao kasnije da je bio veoma pedantan i da ga je nečistoća nervirala, zapravo, da se do kraja života ponašao kao vojnik”, priseća se za „Blic“ Ekrem Demirović, čija je skromna kuća i danas blistavo čista.

Ekrem je, tvrdi, potomok Ahmedove ćerke Demirane, koja je imala 4 sina i 2 ćerke. Šta više, ovaj čovek, koji likom podseća na slavnog pretka, kaže da su i Ahmedovi streljani sinovi Redža i Rama imali decu, ali ne zna ništa o njima, što je prosto neverovatno jer su svi Ademovići živeli u istoj ulici. Stojanović, pak, ostavlja mogućnost da su sa sinovima strelajni i Ahmedovi unuci.

“Sve je nekako palo u zaborav. Iako je bio heroj iako su mu odavane počasti, Ahmed je bio siromah, bez prebijenog dinara u džepu jer penziju nije imao, pa je pao na ruke Fadilu, koji je takođe bio siromašan”, objašnjava Ekrem, praunuk ratnog heroja.