Nedavno je članak o mladoj astrofizičarki Marini Pavlović izazvao puno pozitivnih reakcija, što me je podstaklo na razmišljanje o njoj i njenoj generaciji. Ti mladi ljudi su zauzeli posebno mesto u mom sećanju i veoma su bitni za mene kao prosvetnog radnika i čoveka.

Pre osam godina postao sam deo kolektiva Gimnazije „Stevan Jakovljević“  u Vlasotincu. Iako sam imao položen stručni ispit i iskustvo iz pet škola, uopšte mi nije bilo svejedno. Samo mesec dana ranije u toj gimnaziji, čiji sam nekad bio učenik, održao sam promociju svoje prve knjige, ali ni to mi nije pomoglo da izgubim tremu kad sam se pojavio kao profesor. Koleginica pre mene je odlično obavljala svoj posao i zato su je učenici poštovali i voleli. Čak nekoliko učenica je otvoreno negodovalo zbog dolaska novog srbiste, ali koleginica im je lepo objasnila da odlazi, jer joj se ukazala prilika da radi u Leskovcu gde i stanuje. I tako sam narednih godinu i po dana predavao srpski jezik i književnost učenicima prirodno-matematičkog smera rođenim uglavnom 1993. godine.

Mada sam tek desetak godina bio stariji od njih, odmah sam počeo razmišljam kako da im približim predmet koji predajem. Ko su ti mladi ljudi? Kakva su im interesovanja? Šta mogu da uradim da im ne uništim volju za čitanje? I ko zna šta sam se još pitao, a čega se više ne sećam. Kad su oni rođeni, naša zemlja je bila svetski rekorder u inflaciji. Njihovi roditelji su sa velikom mukom dolazili do šolje mleka za bebe. Moj otac je tada od plate mogao da kupi kutiju šibica.  Pamtim da sam zbog čestih restrikcija struje često pisao domaći uz sveću. To je vreme ratova, sankcija, protesta, dilera, masovne pljačke državnih firmi, ratnih profitera, ekspanzije turbo folka… Sećam se kako je jedan petogodišnjak govorio da će kad odraste biti diler. Kakvo divno vreme za vaspitanje dece! Naravno da bebe sankcija nisu bile svesna svega toga, ali kako su rasli ovaj niz se nastavljao: NATO bombardovanje, Petooktobarska revolucija, tranzicija, tajkuni, ubistvo premijera… Zato sam se i pitao šta se nalazi u dušama tih ljudi na pragu punolestva. Samim tim što su upisali gimnaziju, oni su planirali da studiraju. Nisu odabrali instant rešenje nego put znanja, koji je dug i neizvestan, pogotovu u zemlji na rubu Evrope. Moralne vrednosti su formirali u porodici, a škola je tu kao podrška. To je ukazivalo da je u njima postoji zdrava osnova koja se može nadograditi. Ali kakva je uloga prosvetnih radnika? Da li mi samo negujemo iluziju kod učenika da je bitna škola u Srbiji? Da li te mlade ljude treba da hvalim ili da žalim? Kome je važna moja poruka kad ima mnogo bogatijih od mene sa mnogo manje škole?

Kad su prešli u četvrti razred gimnazije, sve više se nametalo pitanje izbora fakulteta. Nikad neću zaboraviti razgovor sa učenicom koja će postati Đak generacije. Da  li da upiše srpski jezik ili matematiku? Na okružnom takmičenju iz srpskog jezika, dok smo čekali rezultate, ona me bila pitala šta da upiše. Bez imalo dileme sam rekao – matematiku. Iznenadila se da je profesor srpskog ubeđuje da ne studira srpski jezik. Onda mi je govorila da mnogo voli da čita, kako godinama osvaja nagrade iz srpskog jezika i književnosti, kako hvalim njene pismene sastave…

„Baš zbog toga biće mi žao da propadneš kao moja koleginica. To što ja radim u školi je više sreća nego pamet. Kad sam završio fakultet, bila je smena generacija profesora srpskog, pa sam sticajem okolnosti došao do posla. Sad je broj beba mnogo manji nego školaraca i biće još gore. To je stvar mamematike i elementarne logike. Kad za moju suprugu, koja je malo mlađa od mene, nema posla u prosveti, šta će tek biti za vas koji tek treba da studirate. Sa matematikom imaćeš veće šanse u životu – bavi se tim kad već imaš i za to talenat. Sigurno ćeš raditi posao za koji si se školovala. A talenat za pisanje će ti pomoći da se baviš naukom. Ako mnogo voliš da pišeš, naći ćeš način. Mika Petrović Alas je bio vrsni matematičar, a odlično je pisao. Mnogo je naučnika koji su ostavili trag u književnosti kao Mihajlo Pupin, Milutin Milanković… To što si puno čitala pomoglo ti je da budeš rečita i pametnija. Više je značajnih književnika došlo iz redova lekara i pravnika nego profesora srpskog jezika. Obezbedi prvo sigurno parče hleba”, dok sam obrazlagao odgovor, stigli su rezultati da je osvojila treće mesto na okrugu. Danas je Maja Ristić asistentkinja na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, a povremeno usvašrava znanje matematike u Kembridžu.

Pored Maje i pomenuta Marina Pavlović imala je sjajne pismene zadatke i nisu samo njih dve. Dešavalo se da više od pola učenika dobiju petice, što pokazuje koliko su pismeni, načitani, rečiti… Oni me nisu pitali zašto treba da uče srpski jezik, iako se većina njih opredelilo za prirodne nauke. Za profesora srpskog jezika pismeni zadatak učenika je ogledalo duše, naravno ako tema nije prepisana. Citirali su srpske i strane pisce, pravoslavne duhovnike, rok umetnike poput Milana Mladenovića ili Nikole Vranjkovića… Čuvam i sad maturski rad o poeziji Ekatarine Velike momka koji postao profesor matematke. Čak sam zahvaljujući njima zavoleo bend Dubioza kolektiv. Dakle, radili su sve suprotno od onogo što im nameće ružičasta televizija i tabloidi. Naravno da je bilo i izuzetka, ali oni nisu narušavali moj dominantan utisak o generaciji gimnazijalaca prirodno-matematičkog smera rođenoj 1993.

I nisam slučajno krenuo od Marine Pavlović, jer mislim da na njenom primeru možemo videti suštinu te generacije. Devojka, koja se bavi proučavanjem zvezda, formirala je udruženje Carpe noctem, odnosno Iskoristi noć. Njeni vršnjaci su i bukavlano prohodali za vreme restrikcija struje, ali nisu dozvolili da iz proguta mrak nego su tragali za svojim zvezdama. Danas je većina njih završila državne fakultete i postali su: matematičari, doktori, inženjeri, psiholozi, programeri, pravnici, farmaceuti, turizmolozi… Žao mi je što ih retko viđam u Vlasotincu, jer uglavnom žive u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Drago mi je što zasad samo privremno odlaze u inostranstvo. Samo bih voleo, ma gde ih život odneo, da ne zaborave jednu varoš na jugu Srbije i jednu školu.