Aktivizam kod mladih, odnosno ta energija koju proizvodi aktivizam može da uradi sve, čak i da organizuje festival. Aktivizam je bitan da bi se čuo glas mladih, da bi se mladi pokrenuli, da ne sede samo kući i ništa da ne rade, i misle da nemaju glas. Nemaju glas zato što nisu ništa uradili povodom toga zato je aktivizam veoma bitan, na kraju krajeva da bi neki svoj hobi ispoljili u javnost, da se međusobno animiramo što se u poslednje vreme stvarno ne dešava, a trebalo bi, jer tako funkcioniše jedno pravo društvo. Moramo da probudimo to nešto u sebi, ako ga ne probudimo mislim da niko kao pojedinac neće nigde daleko da dogura, u mentalnom smislu. Aktivizam nas jednostavno vuče ka pozitivi.

Ovako u intervju za Jugmediu objašnjava pojam aktivizma mladih i mogućnosti koje on pruža Nataliuja Cakić iz Leskovca, učenica treće godine Trgovinsko ugostiteljske škole u gradu na Veternici. Ona je bila gost naše emisije „Mladi u akciji“.

Rekla si da vrlo su rano počela da se baviš aktivizmom.

„Prva svera aktivizma kojom sam se bavila je bio ekološki aktivizam. To sam krenula da radim na Vlasinskom jezeru u udruženju koje nažalost više ne postoji, a inspirisao me je ljudski nemar prema prirodi, htela sam da sama uradim nešto povodom toga“.

Kako si čula za kamp na Vlasinskom jezeru?

„Za kamp sam čula preko Fejsbuka. Za Udriženje građana „I ja se pitam“ znam od njihovog osnivanja zapravo, zato što je moj otac bio u osnivanju i do skoro je tamo radio u logističkom sektoru“

Kako je bilo na kampu? Čula sam da si stekla mnogo novih pijatelja, kao i da ste jedni od drugih mnogo toga naučili.

„Bilo je stvarno prelepo to moram da kažem. Da, stalno smo učili jedni od drugih, ne samo o temi zbog koje smo tamo već jedni od drugima. Naučila sam da neki imaju zanimljive hobije, na primer zajedno smo igrali neke društvene igre i stvarno jeste bilo zanimljivo“.

Šta ste naučili kroz te radionice i koja ti je bila najzanimljivija?

„Sve radionice su se svodile na to kako se pišu projekti. Najzanimljivija je verovatno poslednja radionica gde smo zapravo učili korake pisanja projekta, predavači su bili vrlo zanimljivi, a takođe mi je bilo zanimljivo predavanje Emilije Mladenović. Ona je zapravo uspela da nam neku temu koja bi nekome bila suvoparna približi i da nam pokaže koliko je to zapravo interesantno“.

Tvoja grupa je radila na projektu o tome kako bi trebalo Leskovac da izgleda 2030. godine. Šta bi ti izdvojila kao nešto što Leskovcu najviše nedostaje po tom nekom panou koji ste vi radili?

„Pre svega poenta je bila da mi napravimo bilbord koji bi stajao na ulazu u grad u 2030. godini, i šta bi ljudi koji bi dolazili prvi put u Leskovac videli šta ih očekuje zapravo. Neke stvari koje smo izdvojili je da će da nađu najbolji azil za životinje u Srbiji, mnogo mladih, škole sa najnovijim zgradama, sigurno i besplatno zdravstvo. To su neke od najbitnijih stvari koje bih izdvojila pogotovo za azil koji je trenutno daleko od tog cilja“.

Da li misliš da bi Leskovoac imao realnu sliku svega toga što ste vi naveli za 2030. godinu?

„S obzirom da je 2030. godina za pet godina, svašta može da se desi za pet godina. Vrlo je moguće da je ostvarivo, ali ako sada ne krenemo da radimo na tome čisto sumnjam“.

Koji su najveći problemi sa kojima se mladi suočavaju u Leskovcu?

Najveći problemi kod mladih u Leskovcu je to što nemaju dobrih uslova zapošljavanja recimo, srednjoškolci žele dodatan prihod i žele da se zaposle, ali niko ne prihvata ljude bez prethodnog iskustva. Oni naravno ne mogu da steknu to iskustvo kad im nije pružena prilika, tako da bih to izdvojila kao neki od većih problema. Takođe nemamo edukativne centre koji su popularizovani i koji se zapravo posećuju. To je vrlo verovatno da te teme nisu približene nama ili nisu nama zanimljive.

Gde vi tražite poslove? Da li je to na nekom sajtu ili po nekoj preporuci?

Postoji Omladinska zadruga mada mislim da niko tamo ne ide, iz nekog mog iskustva. Poslove uglavnom gledamo na internetu, šta nam izađe ili pitamo starije, tako da mislim da su to najpopularniji načini traženja poslova.

Da li tvoji vršnjaci rade ili samo volontiraju?

Rade i volontiraju, mada većina ni jedno ni drugo, ali znam neke ljude koji su moje godište, rade već u kafiću kao konobari, nešto preko interneta, a znam i dosta ljudi koji volontiraju zato što im je neka tema zanimljiva.

Šta sve može da se nauči kroz volontiranje?

Timski rad pre svega. Osim timskog rada i samostalnost, može da se nauči neka nova tema koja do sada nekome nije bila poznata.

Ti planiraš da upišeš fakultet za turizam van Leskovca, zbog čega si tako odlučila?

Prvo da bih se osamostalila, dakle nemam neki problem da ostanem u Leskovcu, ali jednostavno želim da se osamostalim. Druga stvar u Leskovcu postoji Visoka poslovna škola gde bih mogla da nastavim školovanje, ali je to viša škola nije fakultet, i možda ne bih dobila isto zvanje, tako da su to da kažem neki glavni razlozi.

Kad smo već kod tvoje branše, rekla si mi da Leskovac nema dobro razvijen turizam. Kako bi ti mogla da doprineseš tome da Leskovac postane bolje turističko mesto?

Ja lično ne znam da li bih mogla sama, ali uz  pomoć ljudi kojima je to struka koji se time bave, sigurno bi mogli zajedničkim snagama da probamo tako nešto da uradimo. Na kraju krajeva javni poziv za sve građane da daju neku svoju ideju kako bismo mogli da unapredimo turizam u Leskovcu. Mogli bismo da napravimo turu od mesta oko Leskovca. Tu imamo Caričin grad, Vučje, Vlasinsko jezero koje nije pod leskovačkom opštinom, ali je relativno blizu, tamo imamo i zgrade u vlasništvu opštine koje se ne koriste ni za šta, dakle može nešto od toga da se iskoristi.

Da li može nešto za mlade da se napravi?

Pa da, to sigurno može, ali ponovo da bismo uradili za ciljne grupe, prvo moramo da ono osnovno da rešimo.

Ti imaš lep i zanimljiv hobi, a to je srednjovekovno streličarstvo. Kako si se uopšte upoznala sa tim sportom?

Vraćamo se ponovo na moje najomiljenije mesto, a to je Vlasinsko jezero, gde sam pre možda tri ili četiri godine naišla na viteško selo, odnosno kamp gde su došla isto razna udruženja iz cele Srbije i tamo sam zapravo naučila da prvi put gađam lukom i strelom i posle toga sam naučila da se interesujem i da se raspitujem kako to funkcioniše i evo sada sam napokon pronašla neku svoju ekipu i da uskoro ćemo da registrujemo to naše udruženje.

Tvoja ljubav prema hobiju prerasla je u ideju da osnuješ udruženje. Kako će se to udruženje zvati?

Svako udruženje se imenuje po nekom vladaru ili redu vitezova iz tog mesta. Mi ima Vučje, a iznad Vučja nalazi se Skobaljić grad, tako da će se udruženje zvati po Vojvodi Nikoli Skobaljiću, Skobaljići, kao da smo naslednici Nikole Skobaljića.

Šta će vaše udruženje doprineti gradu?

Novu turističku atrakciju, i osim toga mladi bi mogli i da se uključe saupoznavanjem naše bogate kulture i tradicije koja stvarno jeste bogata i stvarno zanemarena u našem kraju.

Da li mladi imaju mesta za izlaske u Leskovcu?

U smislu kafića i klubova, da. Imamo i kafiće gde se igrom slučaja grupisalo da izlaze samo mladi, ali da li ima tematski klubove i kafiće i zanimjive stvari, nemamo. To stvarno fali Leskovcu.

U Leskovcu imamo mnoge značajne manifestacije, ali ih mladi ne posećuju često. Zbog čega je to tako?

Vi novinari i organizatori radite dobro svoj posao i promovišete manifestacije, ali mislim da se sama ideja o festivalima i manifestacijama nije dovoljno približila mladima. Dakle oni verovatno i znaju za to ali ih ne interesuje. Mislim da se sama ideja o tim festivalima nije dobro približila mladima. Mislim da je to ključan problem.

Šta generalno interesuje mlade u okviru kulture, obrazovanja, izlazaka?

Recimo muzika kao što si i ti rekla imamo muzičke festivale, ali nije to muzika koju mi mladi slušamo, mislim da bi mogao da se napravi neki festival u organizaciji mladih gde bi mi sami birali ko će biti izvođač, javni tender ili neka anketa. Možda bi tako nešto trebalo da se uradi.

Da li misliš da Leskovac ima potencijal za tako nešto?

Svako ima potencijala da sluša, apsolutno svako ima potencijala. Što se tiče potencijala za tako neku manifestaciju po mojoj nekoj logici Niš jeste malo veći grad od Leskovca ali ako već ljudi iz Leskovca, Vranja ili Pirota idu u Niš na koncerte, zašto na primer ljudi iz Niša i Vranja ne bi dolazili u Leskovac na koncerte kada je već ista razdaljina. Mislim da bi to prošlo kod nas ali nikada nismo pokušali da to uradimo tako da ne znamo.

Da li misliš da bi aktivizam mogao tako nešto da pokrene?

Da. Aktivizam kod mladih, odnosno ta energija koju proizvodi aktivizam može da uradi sve, čak i da organizuje festival. Aktivizam je bitan da bi se čuo glas mladih, da bi se mladi pokrenuli, da ne sede samo kući i ništa da ne rade, i misle da nemaju glas. Nemaju glas zato što nisu ništa uradili povodom toga zato je aktivizam veoma bitan, na kraju krajeva da bi neki svoj hobi ispoljili u javnost, da se međusobno animiramo što se u poslednje vreme stvarno ne dešava, a trebalo bi, jer tako funkcioniše jedno pravo društvo. Moramo da probudimo to nešto u sebi, ako ga ne probudimo mislim da niko kao pojedinac neće nigde daleko da dogura, u mentalnom smislu. Aktivizam nas jednostavno vuče ka pozitivi.

Šta na kraju imaš da poručiš mladima?

Možeš ako hoćeš!