Iako mu često govore da su njegove priče „mračne“, pa čak i da je on sam „mračan“, susret s njim ruši te predrasude. Nasmejan, vedar, otvoren — takav je bio tokom celog razgovora. Osmeh mu ne silazi s lica, a oči mu se, reklo bi se, stalno smeju. Pisac koji ume da priča o teskobi, ali bez gorčine — s toplinom i distancom koje dolaze samo iz duboke samosvesti.

Ono što Stojanovića čini posebnim je sposobnost da u prozi i poeziji spoji svakodnevicu i unutrašnji svet — fikciju i realnost — bez da se izgubi ili pretvori u hladnu teoriju.

Rekao nam je da nije čitao poeziju pre nego što je počeo je da piše, ali u njegovim pesmama oseća se intenzitet ličnog iskustva i potreba da se iznutra razume i prikaže život.

Stojanović kroz pisanu reč govori o stvarima koje mnogi pokušavaju da prećute: o osećanju nelagodnosti, unutrašnjem haosu, tišini koja boli više od buke.

Ali kada to radi, ne deluje kao neko ko se predaje tami — naprotiv. Njegove priče možda jesu ispunjene teskobom, ali iz njih izbija jasnoća, neka gotovo terapeutska smirenost. A on? On deluje kao neko ko je kroz sve to prošao, ali odlučio da ostane nasmejan. Ne zato što je lakše — već zato što zna da se u životu ništa ne podrazumeva, pa ni sreća.

„Dosta rano sam počeo da pišem. Prve priče sam beležio sa 7, 8 godina ali tada to nije bilo ni blizu cementirano u mojoj svesti kao nekakva strast. Uvek sam imao dara za pisanje pismenih zadataka iz srpskog jezika i u toku školovanja sam imao sreću da imam profesore koji su to znali da cene i koji su me ohrabrivali da nastavim u tom pravcu. Kad sam završavao srednju školu, u jednom trenutku sam shvatio da više neću imati pismene zadatke putem kojih ću moći da oslobodim tu kreativnu energiju koju sam imao i onda sam počeo da pišem priče, što se pojačalo na fakultetu. Da bi to dobilo neki smisao, oblik i ritam, radove sam objavljivao u “Novoj Našoj reči”, budući da sam u početku pisao o starom Leskovcu. Pišući o istoriji mog rodnog grada, u nekom trenutku sam počeo da kombinujem faktografiju s maštom. Tako je možda i definitivno nastala potreba za tom vrstom artikulacije. Tek kasnije, kad sam smogao hrabrosti, sebe sam počeo da identifikujem kao pisca. Bilo je to po principu – bežim i idem ka tome. Postoji jedinstvo suprotnosti da dođeš do toga“, objašnjava nam Kan.

Tu se vidi da pisanje nije bio trenutni odabir – nego nešto što se produbljivalo, spontano oblikovalo, postajalo potreba.

Na pitanje zašto je svom imenu dodao „Kan“, smeje se:

„Nekada sam bio impresioniran Mongolima i mongolskim osvajanjima pa sam dosta istraživao tu temu. Džingis-kan je, u to doba moje naivne mladosti, bio najveći vojskovođa ikad. Tek kasnije, kad sam sazreo, shvatio sam da je bio veliki ratnik, ali i mnogo veći krvnik. I pored toga, kad sam pravio nalog na Instagramu pre desetak godina, u korisničkom imenu sam dodao “Kan”, jer mi se svidelo što je kratko, za razliku od mog imena i prezimena. Kasnije, kada je došlo vreme za objavljivanje prve knjige, palo mi je na pamet da to stavim i u potpisu. Ime i prezime mi je generičko, dugačko i često, a ovo je kratko i efektno i autentično. Niko me zapravo tako ne zove, to mi nije nikakav nadimak, ali je zanimljivo. Uostalom, istorija književnosti je puna sličnih primera”.

Njegov književni put vodi od „Malih leskovačkih priča“ (2023), zbirke koja spaja faktografiju i fikciju, do „Pobune u doba samoće“ (2024), poetsko-proznog rukopisa u kojem istražuje samoću, prolaznost i pobunu.

Razgovor započinjemo s nečim što se odmah nameće – njegovim odabirom da svoju prvu knjigu “Male leskovačke priče” otvori citatom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog o beskonačnosti.

„Prolaznost vremena i ljudi je počela da me muči jako rano. Bukvalno sam imao 9 ili 10 godina i to je onako smešna i banalna, ali istinita priča. Izašao je film “Troja” i u uvodu tog drugorazrednog filma, kaže se da “čoveka muči prolaznost vremena pa se onda pitamo da li će naša dela odjekivati kroz vekove…”. Pisanje je pokušaj da moje delo ima neki odjek kroz vekove. Neki pisani trag u vremenu o mom postojanju, radu, nadanjima, strahovima i mojim borbama”, priča Stojanović za Jugmediu.

U njegovim tekstovima stvarni ljudi i događaji stapaju se sa imaginarnim. Tako je, na primer, priča „Čakšire Mičeta Babamilkića“ hibrid istorije i mašte, a priča o Nikoli Skobaljiću u „Malim leskovačkim pričama“ nosi pečat istog principa.

„Pišem o stvarima koje mene interesuju, i onda sve dolazi spontano,“ kaže Kan.

Kad govori o piscima koji su ga oblikovali, tu su Ivo Andrić i Bora Stanković.

„Bilo je mnogih. Od naših, naravno, Ivo Andrić. Meni i dan danas kažu da ih to što pišem podseća na Andrića što je jedna velika pohvala iako ja ne težim ka tome, trudim se da imam svoj stil. Kod Andrića mi se dopada ta mirnoća kod komponovanja rečenica, taj neki misaoni tok koji je s jedne strane fluidan a s druge strane konačan. Andrić čitaocu ostavlja prostor da sam razume određenu pojavu, proces ili ličnost. S jedne strane je definisan a s druge strane je nedorečen. Kao što je on sam pisao “postoje nekoliko stvari na ovom svetu koje se ne mogu sakriti: ljubav, siromaštvo i kašalj”. Isto važi i za njegovu genijalnost kao pisca.”

Drugi bi bio Bora Stanković jer mu je, kako nam je rekao, po senzibilitetu najbliži.

“Od stranih autora puno su na mene Gabrijel Garsija Markes, Horhe Luis Borhes i možda Ernest Hemingvej u nekim elementima. Poštujem sve velikane pisane reči, budući da sam ljubitelj klasika, ali ne smatram da su svi podjednako uticali na moje stvaralaštvo. Kada je u pitanju poezija, onda je to definitivno Jesenjin”.

Stojanović i Andrić

Poređenje Aleksandra Stojanovića Kana sa Ivom Andrićem otvara prostor za razumevanje ne samo tematskih i stilskih sličnosti među njima, već i svesne različitosti koju Stojanović gradi, uprkos čestim poređenjima s nobelovcem.

Iako mu mnogi govore da ih njegova proza podseća na Andrićevu, Stojanović jasno ističe da ne teži da ga oponaša. On vidi tu sličnost kao veliki kompliment, ali ostaje dosledan u stvaranju sopstvenog izraza. Ono što ih povezuje jeste mirnoća u komponovanju rečenice i misaoni tok koji ne pokušava da iscrpi značenje do kraja. Kod Andrića, svaka rečenica deluje promišljeno, sa dozom tišine koja omogućava čitaocu da udahne, da se zadrži na značenju. Stojanović ceni upravo tu osobinu — sposobnost da se kroz tišinu i neizrečeno kaže mnogo.

Ipak, on ne ostaje u tom okviru: njegove rečenice umeju biti i emocionalnije nabijene, a njegove teme često izlaze iz univerzalne simbolike u konkretan, lični svet — Leskovac, svakodnevicu, istorijske figure i lokalne mitove.

S tematske strane, Andrić se bavi sudbinom pojedinca u kontekstu istorijskih previranja, često postavljajući svoje junake naspram velikih, nemilosrdnih sila vremena i politike.

Kod Stojanovića postoji sličan osećaj prolaznosti i krhkosti, ali on tu teskobu prevodi u nešto intimnije. Samoća, koja je kod Andrića često prostor refleksije, kod Stojanovića postaje i prostor pobune — svojevrsno oslobađanje.

On razlikuje samoću od usamljenosti, naglašavajući da je samotnjak po izboru, a ne iz osećanja gubitka. Forma u kojoj stvaraju takođe ih razlikuje. Andrić ostaje veran klasičnim pripovednim oblicima — pripovetkama, romanima, esejima — u kojima preovlađuje racionalna, tiha snaga jezika.

Stojanović se, s druge strane, ne ustručava da eksperimentiše: njegova proza se često oslanja na faktografiju, ali je oplemenjena fikcijom; piše i poeziju, koristi rimu, ulazi u razne forme bez straha da ih „ne savlada“.

Kod njega je prisutna želja da se ne bude statičan, da se stalno istražuje, da se izađe izvan granica jedne forme ili žanra. Na kraju, možda najvažnija razlika između njih jeste u tonu. Kod Andrića, i kada je ironičan ili distanciran, prisutna je jedna uzvišena tišina — čak i tuga deluje večito.

Kod Stojanovića, uprkos teskobi, postoji vedrina; nasmejanost ne u tekstu, već u njegovom prisustvu kao pisca. Njegova iskrenost je krvava, ali ne cinična.

Teskoba postoji, ali nije jedini sloj značenja — iza nje stoji vera u priču, u jezik, u publiku.

Možda upravo u toj tački, u toj veri, Kan gradi svoj najdublji otklon od Andrića: on ne piše iz opomene prošlosti, već iz potrebe da se kroz reč i teskobu dođe do oslobađanja — za sebe i za čitaoca.

Poezija, rima, eksperimenti

Poeziju piše u rimi – danas to nije često, naročito kod mladih pesnika. Zašto?

„Prija mi ta paralelna rima, jer pomoću nje mogu na jednostavan način da iskažem svoje misli o određenoj temi. Nikada nisam bežao od intelektualnog avanturizma. Imao sam hrabrosti da iskoračim. Volim da pišem forme koje do sada nisam pisao. Poezija je nakon pisanja proze bila to i onda sam se krenuo na taj put smelo i odvažno i stvarno sam uživao u tome. Bilo mi je toliko drugačije da predstavim svoje ideje, strahove, nadanja na sažetiji način, ali sam zaista uživao. Generalno, poeziju pišem s vremena na vreme. Videćemo kako će biti u budućnosti. Ja sam pre svega prozni pisac“, objašnjava Stojanović.

Rima je za njega most – između osećanja i izraza, alat kojim se tema prenosi direktnije, intenzivnije, gotovo melodijski.

Prolaznost, samoća i pobuna

Tvoja druga knjiga “Pobuna u doba samoće” započinje citatom iz Markesove knjige “Nisam došao da držim govor“ o pesnicima, prosjacima, ratnicima i probisvetima, ali i o samoći. Šta ti znači – i kako se pojam samoće provlači kroz tvoju knjigu i tvoje stvaralaštvo?

„Mislim da smo mi pisci samotnjaci. Kao što kaže Markes “samoća je naša druga majka i njoj dugujemo lepotu i teskobu našeg stvaranja”. Uvek ističem da postoji razlika između samoće i usamljenosti. Ja jesam samotnjak ali nisam usamljen“, odgovara.

Za Aleksandra, samoća nije kazna, nije izolacija – nego osnova introspekcije, granični prostor u kojem pronalazi vibraciju sopstvenog glasa.

Leskovac, Beograd i kulturni pejzaži

Živiš na relaciji Leskovac–Beograd. Kako izgleda taj balans između dve stvarnosti?

„Skoro sam čitao neku knjigu jedne turske autorke, i ona u pogovoru kaže: “Kad sam napustila svoje rodno mesto, oprostila sam mu.” Možda to važi i za mene: kada sam otišao, počeo sam da neke ljude i stvari ulepšavam, romantizujem. To je prisutnije u mojoj prvoj knjizi, jer sam tada osećao veću nostalgiju. Posle se to promenilo. Verujem da kada prođemo kroz određene situacije, one čoveka preoblikuju ili ga nateraju da razmišlja drugačije“.

Kako vidiš trenutno stanje kulture u Leskovcu?

„Najiskrenije, možda ja nisam najpozvaniji da o tome pričam, budući da nisam stalno tu, ali ako govorim sa nekog personalnog nivoa, sigurno da stanje nije na onom na kom bi trebalo da bude. Ako pričamo o finansiranju i projektima i o negovanju tog našeg kulturno-istorijskog bogatstva, sigurno da situacija nije na zavidnom nivou.

Nije čak ni potrebno da čovek bude pisac da bi to shvatio. Imamo, hvala Bogu, jako dobre pisce i pesnike, ali se oni ne cene dovoljno u sredini iz koje dolaze, što je posledica našeg mentaliteta. Ne postoji svest o tome koliko je to bitno. To je poražavajuće“.

Šta za tebe znači proglašenje Leskovca za prestonicu kulture?

„Nadam se da će imati pozitivan uticaj na očuvanje kulturne baštine u Leskovcu, ali mislim da neće imati vrednost za pisce iz našeg grada. Bilo bi dobro ako bi imalo neki pozitivan uticaj, ali mislim da neće. Da postoji jedan deo budžeta koji bi bio namenjen za štampanje i izdavanje dela mladih pisaca, onda bi to sigurno imalo direktan uticaj. Ako nema toga – onda je sve ovo ostalo potpuno besmisleno. Ja bih voleo da me neko demantuje, ne rečima, nego delima. Voleo bih da grešim”.

O porodici i neizgovorenoj podršci

Primetila sam da tvoja porodica uvek dolazi na promocije. Koliko ti to znači?

„Za prvu knjigu moji su saznali kada je bio završen čitav proces. Sve sam radio u tajnosti. Ali u formiranju mojih sklonosti, oni su značajno uticali. Ja sam dete Politikinog zabavnika, a roditelji su mi isti kupovali. Čitao sam enciklopedije kojima se i dan-danas vraćam. Verovatno ima i malo genetike, pošto je moja majka novinarka. Sve ostalo je, ipak, do mene, jer je moj razvojni put mogao da ode u sasvim drugom pravcu. Nije se podrazumevalo da ću postati pisac”.

Kako bi opisao tu podršku?

„Imam podršku koja nije tražena – i to mnogo znači. Došla je spontano. Mislim da je bitno kada ljudi oko tebe vide da nešto stvarno voliš, da si u tome dobar – onda podrška dođe sama od sebe“.

Jezik, dijalekat, univerzalnost

Da li si razmišljao da pišeš na dijalektu? Koliki značaj ima govor u tvojoj prozi?

„Do sada nisam pisao cela dela na dijalektu. U mojim pričama likovi pričaju na dijalektu, to je recimo jako dobra praksa koja je prisutna i kod Bore Stankovića. Međutim, mislim da bi proza i poezija koju stvaram, ukoliko bi bila pisana na dijalektu, onda bi praktično bila ograničena na govorno područje prizrensko-timočkog dijalekta, a to nije ono što želim. Ima toliko zanimljivih priča, što stvarnih, što izmišljenih u ovom mestu, u ovom podneblju i mislim da njih treba da čitaju svi. Moje knjige su čitali ljudi iz regiona koji su izrazili veliku želju i entuzijazam da dođu da vide ta mesta o kojima ja pišem. To je jedan od većih komplimenata koje sam dobio dosad“.

Voli turcizme, voli arhaizme jer, kako nam je objasnio – imaju tu neku mekoću, toplinu, tradiciju i lepotu.

“Ja sam savremeni pisac po vremenu stvaranja a za neke stvari sam klasičan pisac”, konstatuje.

Jezik je za njega most — da priče budu lokalne, verodostojne, ali da dopru do čitalaca širom regiona, da sitgnu tamo gde njegova noga nije kročila.

Hrabrost, pohvale i suze

Poslednja priča iz tvoje prve knjige Male leskovačke priče zove se „Pukovniku nema ko suze da briše“ i koja je, zapravo omaž Markesu. Da li misliš da pisci imaju nekoga ko im briše suze, ili pisci sami sebi brišu suze?“

„Kao što sam već rekao, mislim da su pisci samotnjaci. Ponavljam, postoji razlika između samoće i usamljenosti.  Ja jesam samotnjak, ali nisam usamljen. Volim samoću i uživam u njoj. Možda zato i smatram da pisci sami sebi brišu suze“.

Pisanje je izloženo kritikama. Kako se nosiš sa sopstvenim egom i reakcijama publike? Da li kritike oblikuju tvoje buduće stvaralaštvo ili više jačaju tvoj sopstveni glas?

„Postoji od Aristotela na ovamo definicija racionalnosti – racionalnost je kada neku izjavu uzimaš samo na osnovu nje same a ne na osnovu toga ko je izgovara. Ako pođemo od toga da je ta definicija ispravna, onda mogu da kažem da nisam racionalan. I pohvalu i kritiku često tretiram shodno tome ko mi je upućuje. Možda to nekome zvuči prepotentno, ali je to tako. U ovom vremenu je svima dozvoljeno sve, ljudi sa nepodnošljivom lakoćom zauzimaju izuzetno čvrste stavove o stvarima o kojima nemaju pojma. Bez argumenata. Uvek sam se trudio da ne budem površan i proizvoljan, da svaki stav koji imam mogu da argumentujem. Nažalost, mnogi to ne rade i to je jedan deo odgovora”.

U drugom delu odgovara, Stojanović nam je ispričao da je tokom studiranja, u udžbeniku psihologije pročitao rečenicu koja mu je ostala urezana u sećanju: da je odlika artikulisane ličnosti da nju ne može da podigne pohvala, a ne može da spusti ni pokuda – i njome se vodi.

“Trudim se da me pohvala ne podigne da letim, a da me kritika ne spusti na dno. Znam ko sam i šta sam i time se vodim“.

Kod njega kritika nije destrukcija – ona je ogledalo i test karaktera. A ego? On želi i uspeva da ga ukroti.

Dečak

Priča se bavi gubitkom detinjstva i suočavanjem sa sopstvenim impulsima. Da li je ovo autobiografski motiv ili više filozofska refleksija?

„U nekom trenutku mislim da je bio autobiografski, jer sam osetio da polako gubim to. Sa ove vremenske distance, mislim da sam bio naivan jer se to uopšte nije izgubilo. Nastavilo je da živi u nekom drugom obliku. To sam pisao u doba studija. Mislim da sam bio naivan“.

Leptiri koji izlaze iz tela dečaka imaju simboličku ulogu. Šta oni predstavljaju u tvom tekstu?

“Maštu“.

Svet u priči je sumoran, dok su leptiri šareni i slobodni. Koliko ti je važan kontrast između stvarnosti i imaginacije?

„Kroz mene se to prožima, to je za mene funkcionalno jedinstvo. Mnoge moje priče potpadaju pod definiciju magijskog realizma, budući da kombinujem čaroliju i realnost”.

Priča „Dečak“ je veoma intenzivna i mračna. Kako si došao do te forme?

„Tako sam se osećao u tom trenutku. Jednostavno je iz mene izašlo. Mislim da je to, po formi, moja osobena priča. Nijednu nisam napisao tako“.

Kako reaguješ kada čitaoci različito interpretiraju tvoje priče?

„Jednostavno – samo pustim da to rade i uživam. To je draž književnosti: da je svako interpretira na svoj način. Nekad mi bude jako zanimljivo kad čitaju neka moja dela i onda interpretiraju na načine na koje meni nikada ne bi palo na pamet“.

Planovi, inspiracija i večere sa velikanima

Na čemu trenutno radiš?

„Pišem stalno. Pišem razne forme. Na ovom letovanju sam završio moju najnoviju priču ‘Truli zadah mrtvih snova’. Imam i nešto na čemu radim neko vreme, ali ne bih otkrivao detalje“.

Kada bi mogao da večeraš sa bilo kojim piscem – živim ili mrtvim – koga bi izabrao?

„Voleo bih da je to Marko Aurelije – da mu postavim neka svoja kontrapitanja njegovoj filozofiji, koju izuzetno poštujem.

Sa Tolkinom, koji je stvorio čitav univerzum u koji svi možemo da se povučemo kada nam je dosta ovog sveta. On je bio neverovatan čovek.

Uživao bih i u društvu Emila Zole, Kafke, Hemingveja i mnogi drugih.

Od naših, odabrao bih možda Branka Radičevića. Umro je u 29. godini, a toliko toga je ostavio iza sebe. Smatram ga jednim od naših najvećih pesnika. Lazu Lazarevića bih voleo da sam upoznao – napisao je samo 9 pripovedaka, ali sva su dela za sva vremena.

Voleo bih da znam kako bi bilo da su za stolom Meša Selimović, Danilo Kiš. Mi smo stvarno blagosloveni jer smo imali vanserijske pisce.

A što se tiče živih – nisam neki pasionirani čitalac savremene književnosti, ali voleo bih da sedim i pijem pivo sa našim Tićmijem“.

Kako bi u jednoj rečenici opisao sebe kao pisca?

„Krvavi, iskreni samotnjak. Mislim da smo mi pisci, a to sam i rekao – apostoli najlepše religije na svetu. Svi mi koji pišemo srcem i imamo iskrenost u namerama i u peru – dišemo samo dok pišemo“.

Da li misliš da postoji granica do koje pisac treba da ogoli sebe publici?

„Postoji. To je granica pristojnosti“.

Gde vidiš sebe i svoje knjige za deset godina?

„Iskren da budem, stvari koje su mi se izdešavale prethodnih godina su mi pokazale da čovek treba da ide korak po korak. Imam određene planove, želje i ciljeve, ali se stvarno trudim da iz dana u dan napredujem, da učim, čitam, pišem, i da u tome uživam. Pisanje je zaista zanat, i za njega važi pravilo kao i za šah: lako se uči kako se radi, ali je teško naučiti da se radi dobro. Nastaviću da stvaram, pa neka stvari idu svojim tokom. Sigurno da bih voleo da mi se knjige čitaju kao i do sada, širom bivše Jugoslavije, a dalje, dokle stignu – stignu. Hvala Bogu, do sada su otišle mnogo dalje od toga, do nekih mesta do kojih moja noga nije kročila, i zbog toga sam jako srećan”.

Smatra da čovek treba da ima ogromne ambicije duboko u sebi, ali skroman nastup prema spolja, zbog čega ne voli da priča mnogo o svojim planovima. Ističe da je uživanje u procesu stvaranja najvažnija stvar.

“Pišem zbog sebe i zaista uživam u tome. Kapitalni kriterijum da li je nešto dobro ili ne, za mene lično je utisak da li sam na papir preneo svoju ideju. Stvaranje je učenje i rast i sam sebi sam najveći kritičar”.

Čitanje, generacije i samopouzdanje

Da li mladi danas dovoljno čitaju?

„Subjektivni osećaj mi govori da se ne čita dovoljno, ali tu ocenu ne bih ograničavao samo na mlade. Generalno mi smetaju te podele: mladi-stari. Mislim da svi treba da čitaju, jer čitanje je kao obrazovanje i pismenost – to je kontinuirani proces. Ne iscrpljuje se sa završetkom škole.  Treba stalno da se čita i uči. I smešno mi je kad stariji govore da mladi ne čitaju, a pitanje je da li su oni čitali i svojim primerom im to pokazali. Postoji odgovornost roditelja. Ipak, da se ne lažemo – nikada čitanje nije bila masovna stvar. Kamoli pisanje. U manjim sredinama uvek su oni koji čitaju bili “čudaci”, pa je i danas tako. Ljudi često nemaju svest koliko je čitanje bitno. To je problem koji traje. Svakako – treba da se više čita. I to važi za sve starosne grupe“.

Šta bi poručio mladima koji žele da pišu, ali nemaju samopouzdanja?

„Treba da se vode onim što je rekao Borhes – da je pisanje pre u čitanju, istraživanju i učenju nego u samom zapisivanju. Treba da čitaju, čitaju i čitaju. Najrazličitije stvari. Da im to postane deo dnevne rutine i da uživaju u tome.

Da budu hrabri i da pišu – ali i da budu jako obazrivi kome će to pokazati. Jer nije svaka reč potkovana dobrom namerom. Treba da pišu zbog sebe. Sve ostalo će doći. Osnovna stvar je da rade na svom samopouzdanju, jer odatle sve kreće. Moraš da znaš ko si i šta si. A da bi to znao – moraš da radiš na sebi i da na tom putu, upoznaš sebe, da pronađeš svoj latentni i manifestni identitet.  Kroz učenje  stičeš samopouzdanje i onda sve nekako dođe samo od sebe nakon toga. Danas je lakše da postati pisac i u maloj sredini. Živimo u vremenu velikih opasnosti, ali i velikih mogućnosti. Krenite da čitate. Otkrivajte nove svetove. Vidite stvari koje drugi ne vide – u tome je lepota“.

Teme, svetovi i dar usamljenosti

„Pišem o ljudima koje srećem, a čije me osobine na neki način privuku da o njima porazmislim i da ih obradim. Možda su u pravu kada kažu da smo mi pisci zasenjenaci – ali to je naše prokletstvo i naš dar.

Ako bi tvoje pisanje moglo da promeni jedan pogled na svet ili život kod čitaoca – šta bi to bilo?

„Da promeni uverenje da se bilo šta, sem smrti, podrazumeva. Samo je smrt sigurna stvar. Ne podrazumeva se da ćemo se roditi, ali sigurno je da ćemo umreti. Za sve ostalo treba da se borimo. Treba da budemo hrabri. To nije defetizam, to je ohrabrenje. Poziv na buđenje. Da imaš drugačije shvatanje života. Da ceniš svaki trenutak. Da stvari koje ti se čine zdravo za gotovo – prepoznaš kao dar. Ništa se ne podrazumeva. Sve što je dobro – moraš da zaslužiš. To je kao da imaš neki džak sa srećom. I dobra stvar je da od svake pozitivne stvari u danu uzmeš jedan grumen i staviš ga u taj džak. Pa kad budeš na dnu – da se setiš tog džaka. I kažeš: “Sve je dobro. Sad sam tu gde sam. Nije se to podrazumevalo. Je l’ se sećaš koliko si bio srećan? Budi srećan i sad, jer imaš to. Budi srećan.’“

Razgovarati sa Aleksandrom Stojanovićem znači otvoriti vrata jednoj tihoj, ali snažnoj unutrašnjoj revoluciji – onoj u kojoj reči nisu samo alat, već način postojanja.

Njegova promišljanja o vremenu, prolaznosti, usamljenosti, hrabrosti i pisanju otkrivaju slojevitu ličnost pisca koji duboko razume svet oko sebe, ali još dublje – svet u sebi.

Iako mlad, Aleksandar piše kao neko ko je već prepešačio vekove, noseći sa sobom mudrost koju retko srećemo, a još ređe prepoznamo dok je još sveža.

Njegove reči nisu osmišljene da zadive, već da ostave trag – tih, nenametljiv, ali dubok. I upravo u toj skromnosti leži njihova snaga.

Za Aleksandra će se tek čuti. On će se tek čitati. I, sigurno – citirati. Jer u tom tihom, samotnom čoveku sa juga već sada žive rečenice koje ne zastarevaju, već ostaju — da podsete, dirnu i ostave trag.