Druga knjiga Aleksandra Stojanovića Kana “Pobuna u doba samoće” koju je promovisao u petak i svom rodnom gradu Leskovcu, donosi snažan spoj proze i poezije, stvarajući jedinstveni hibrid koji pokazuje njegovu sposobnost da se izrazi u različitim književnim formama, koje su u njegovom slučaju jednako značajne i autentične.

Na samom početku promocije, Stojanović je istakao da ovo okupljanje nije smotra u njegovu čast, već proslava pisane reči, verujući da su pisci i pesnici „apostoli te najlepše religije koja postoji, a to je književnost i pisana reč“. Ovako skromno postavljen, autor je odmah skrenuo pažnju na suštinu svog umetničkog delovanja, naglašavajući da je pisanje za njega i potreba i oblik komunikacije sa svetom.

Knjiga “Pobuna u doba samoće” sadrži 80 pesama i nekoliko kratkih priča, što je značajan iskorak u odnosu na njegovu prethodnu zbirku proznih tekstova “Male leskovačke priče”.

Prema rečima Nikole Milićevića, glavnog i odgovornog urednika Nove naše reči, Aleksandar Stojanović je jedan od retkih mladih pisaca u Leskovcu koji u istoj meri uspešno piše i prozu i poeziju, stvarajući time književnu originalnost koja nije uobičajena čak ni u teoriji književnosti.

Stojanović, prema Milićeviću, spaja dva pisca u jednom, proznog i pesničkog, što je vrlo izazovno i retko postignuće.

„Ne možete na osnovu prvih pročitanih stihova da imate predstavu šta je pisac hteo da kaže, nateraće vas da čitate do kraja. To je veliko. Stojanović je intuitivni rođeni narator koga su životna iskustva i susret sa knjigama učinili eruditom kome je pisanje potreba ali i način komunikacije sa ovim realnim i sa nekim njegovim imaginarnim svetom, jer bez osećaja prema fikciji nema ni proze, ni poezije“, kazao je Milićević.

Sam Stojanović je tokom promocije podelio s publikom početke svog poetskog putovanja, koje je započeo slučajno.

„Sve je krenulo slučajno, prvu pesmu koju sam napisao, sedeo sam sa nekim drugarima u kladionici, najmanje poetskom mestu na svetu, oni su pisali tikete i utakmice, ja sam okrenuo tiket naopačke i napisao svoju prvu pesmu. Tu prvu pesmu posvetio sam jednoj mojoj nesuđenoj ljubavi i za nju sam dobio nagradu“, prisetio se pisac.

Ovaj nesvakidašnji trenutak otkriva spontani i neplanirani karakter Stojanovićevog stvaralaštva, koje nije ograničeno barijerama žanra, već se razvija kroz njegovu unutrašnju potrebu za izražavanjem.

Poezija Aleksandra Stojanovića nije samo intelektualna vežba, već pokušaj da se raznovrsni aspekti stvarnosti sagledaju kroz pesnički okvir.

„Nikad nisam sebi stavljao neke barijere da ne znam, eto, ja sam prozni pisac i neću da pišem poeziju, i spontano je došlo“, rekao je on, govoreći o tome kako su pesme došle kao prirodan nastavak njegovog književnog istraživanja.

Iako Stojanović ističe da je pre svega prozni pisac, on se ne boji da se upusti u pesništvo, smatrajući ga „eklatantnijim“ i „direktnijim“ u prenošenju poruka, dok proza ima dublju i kompleksniju strukturu.

Knjiga „Pobuna u doba samoće“ otvara se pesmom „Balada o pobunjeniku“, a završava „Poemom o samoći“, stvarajući tako kontrast između dva pojma – pobune, koja je usmerena ka spoljašnjem svetu, i samoće, koja se smireno nastanjuje unutar nas.

Ova kontradikcija, kako je sam autor primetio, oslikava duboku unutrašnju borbu i refleksiju.

„Pobuna bi trebalo da bude usmerena ka spolja i pobuna protiv nečega, a samoća je unutra, jer postoji razlika između samoće i usamljenosti“, rekao je ovaj mladi pisac.

U svom stvaralačkom procesu, Stojanović ne veruje u umetnost koja se skriva iza apstraktnih ili hermetičnih figura.

„Nisam nikad bolovao od te neke vrste snobizma da kad pišem samo ja mogu to da rastumačim, da dešifrujem“, rekao je, naglašavajući da je umetnost, prema njegovom mišljenju, pre svega alat za prenošenje poruke.

Tako su njegovi stihovi, baš kao i proza, prožeti misijama da se svet sagleda iz različitih uglova i da se neka lična i univerzalna iskustva iznesu pred čitaoca, često izazivajući promene u njegovoj percepciji.

Stojanović, koji je svoje pesme već objavljivao u brojnim zbornicima i koji je osvojio nagrade za poeziju, smatra da se književnost ne piše po porudžbini, već kao odraz dubokih unutrašnjih procesa.

„Naiskreniji da budem, nikad nisam voleo autore koji su dosta sugestivni, s druge strane možda sam ja nesvesno postao takav kroz neke moje pesme koje su misaonog karaktera jer prosto nisam mogao da odolim da neke svoje stavove o životu, smrti, ljubavi, prolaznosti, fukarama, politici, strahu da ne podelim tako da sam na kraju možda postao nešto što nisam želeo, ali ja uopšte ne žalim zbog toga, to me je stvarno nekako oslobodilo i u tom nekom pravcu. Naučio sam neke stvari o sebi, životu upravo tokom razmišljanja i pripremanja štiva koje sam napisao“, istakao je Stojanović.

Iako i dalje prepoznaje sebe pre svega kao proznog pisca, svestan da mu je poezija, sa svim svojim izazovima, omogućila dublje razumevanje stvarnosti i života, kao i svoje unutrašnje borbe.

Knjiga „Pobuna u doba samoće“ nosi snažnu poruku, a pesme u njoj neće samo izazvati čitaoca da ih razume, već da ih doživi, jer one govore o univerzalnim temama na vrlo ličan i neposredan način.

Ono što je Stojanoviću specifično je sposobnost da u svojoj poeziji i prozi spaja stvarnost i fikciju, stvarajući tako univerzalnu i bezvremensku literaturu.

Njegove pesme su snažno povezane sa svakodnevnim životom, ali se u njima jasno oslikava njegova unutrašnja potraga za dubljim značenjima.

Stojanovićev autentičan izraz posebno dolazi do izražaja u njegovom priznanju da nije čitao poeziju pre nego što je počeo da piše, što mu je omogućilo da stvori pesme koje nisu utemeljene na književnim normama, već na njegovom ličnom iskustvu i viđenju sveta. On je, kako sam kaže, pesnik koji piše iz potrebe da prenese poruku, i to ne samo čitaocima, već i sebi, kroz proces introspekcije.

Njegove pesme, kao i priče, prožimaju se kroz suštinske emocije i duboku refleksiju o životu, što ga čini književnikom koji ne beži od težih tema.

U tom kontekstu, njegov rad nije samo književni izraz, već i intelektualni angažman koji se širi izvan granica umetnosti.

Njegova dosadašnja priznanja, među kojima se izdvaja nagrada za najromantičniju ljubavnu pesmu u Mrkonjić Gradu,  treće priznanje za priču na konkursu Prosvjete u Srebrenici, nagrada na 8. Drinskim književnim susretima u Zvorniku za neobjavljenu zbirku priča, kao i sveprisutnost njegovih radova u književnim zbornicima, potvrđuju da je Stojanović autor koji neprestano raste i razvija se.

Kroz njegovu drugu knjigu, čitaoci će imati priliku da uživaju u složenim, ali pristupačnim pesmama koje govore o svakodnevnim temama na način koji pomera granice pesničke forme.

Stojanović, koji se pored književnog rada bavi i stručnim analizama u oblasti bezbednosti i geopolitike, pokazuje da je njegov književni izraz jednako dubok kao i njegovo razumevanje sveta u kojem živimo.

Njegova sposobnost da poveže književnost sa svakodnevnim pitanjima i društvenim fenomenima, čini ga piscem koji će sigurno i dalje privući pažnju čitalačke publike.