Profesorka srpskog jezika po obrazovanju Ana Mihajlović iz Leskovca odrastala je sa pričom o tragediji u porodici njene majke Zlate, čiji je stric Milorad Damnjanović, a Anin deda, tokom Drugog svetskog rata, ne svojom voljom, ostavio kosti u Norveškoj.

Milorad je kao partizan uhapšen i odveden u logor na severu Norveške. Anina želja je oduvek bila da sazna i vidi gde je svoj život okončao njen predak i slučaj je godinama istraživala.

„Tako se desilo da 79 godina posle njegove smrti neko od njegovih potomaka, neko ko je njegove krvi, stupi na tlo Norveške i pronađe njegov grob, ostavi cveće, zapali sveću, prekrsti se i pomoli“, priča ova mlada žena za Jugmediu.

Leskovčanin Milorad Damnjanović bio je u jednom od pet radnih logora na severu Norveške, iznad polarnog kruga, a iz tih logora logoraši su golim rukama gradili takozvani Krvavi put.

„To su bili najstrašniji logori nacističke Nemačke. Logoraši su radili i živeli u nehumanim uslovima, na temperaturi do minus 40 stepeni, gladni i bosi, pod svakodnevnim batinjanjima i drugim torturama. Gradili su čuveni Krvavi put golim rukama, pa je moj deda usled takvih uslova dobio tuberkolozu, kao i mnogi njegovi sapatnici. Prebačen je u središnji deo Norveške u bolesnički kamp Ejzant“, priča Ana.

Milorad Damnjanović nije preživeo tuberkolozu. Pokopan je sa ostalim mučenicima nedaleko od bolesničkog kampa, ali je kasnije nadošla reka poplavila grobove i izbacila kosti. Norveški narod i norveške vlasti su pokupile kosti i pohranile ih u memorijalnom parku Moholtu, u blizini grada Trondhajm, gde je bila krajnja tačka putovanja uporne Leskovčanke, koja nije zaboravila pretke.

„Kada sam dotakla ploču sa njegovim imenom i prezimenom, prvo sam bila u neverici što vidim i dodirujem njegovu večnu mučeničku kuću, pa onda tugu, ponos i na kraju jezu“, priseća se Ana o svom traganju, o čemu je govorila i na javnom času u leskovačkoj biblioteci.

Priča da joj je najviše pomogao norveški istoričar Knut Floviktorenes i njegove kolege, ali i mnogi građani iz obližnjih mesta. Iz Norveške se vraćala spokojna, ali kada je stigla u rodni grad ponovo je obuzela tuga.

„Jedino sam majci mogla da ispričam, jer roditelji mog dede su davno umrli, a njegova braća pobijena tokom Drugog svestkog rata negde u Srbiji. Umrle su i sestre mog dede. Svi su otišli ne znajući gde su kosti njihovih sinova i braće. I onda shvatite da nemate kome da kažete“, priča Ana sa očiglednom tugom u očima.

Ona je odlučila da ne ostane samo na pronalasku groba Milorada Damnjanovića, već da nađe i grobove dvojice njegove braće. Kaže da je već prikupila mnoge podatke, ali da joj nedostaje i zvanična potvrda.