Moj prijatelj Miza optužio me kako sam njegovu veoma osetljivu životnu priču isuviše olako razglasio, pri čemu ta priča i nije preterano ubedljiva i značajna. Pisao sam o tome kako je Miza svoj nadimak stekao tako što je optužio jednog moćnika da je mizantrop. Prosta masa nije imala pojma šta ta reč uopšte znači, ali mu je bez oklevanja nadenula nesrećni nadimak – Miza, zbog koga moj prijatelj i dan-danas pati.

Ja ga zato nikada i ne oslovljavam tim nadimkom, već ga zovem jednostavno: moj prijatelj. (On nema porodičnih veza sa poznatim Mizincima, od kojih potiče i čuveni Boge Miza.) Ovakav obrazac njegovih pritužbi i žalopojki u odnosu na mene redovno se ponavlja, a ja nikada nisam siguran da li je problem u tome što sam ja razglasio njegovu priču, ili u tome što ta priča nije preterano ubedljiva i značajna. 

Obično Miza nema običaj da me pozove telefonom. Radije sačeka par dana, da mu ispari sve moje domaće vlasotinačko vino koje je popio one večeri iz koje su iznikli nesporazumi i problemi, pa onda dođe, nenajavljeno. Tada mi drži pridike i pravi nove nesporazume i probleme. I pije moje domaće vlasotinačko vino, razume se. Sa mnom, naravno. Tako je bilo i ovaj put.

Možda malo grešim dušu kada kažem da mi pravi nesporazume i probleme. Ja zapravo u malo čemu uživam u toj meri kao u razgovorima sa mojim prijateljem Mizom, uz vino. Možda sam zapravo ja taj koji je neiskren i licemeran, dok ga puštam da priča a ja ćutim, dolivajući vino i čuvajući svoja razmišljanja i interpretacije za sutradan, kada mi se glava razbistri od vina, a ja dobijem želju da pribeležim Mizine priče, izrečene uz vino.

– Neke tvoje postupke ne mogu da razumem – počinje tako svoju novu priču moj prijatelj Miza, negde oko treće buteljke. – Nimalo se ne razlikuješ od tupoglavih jahačica društvenih mreža, čije osnovno merilo vrednosti u životu je „lajk“. Ne znam gde se to evolucija zaj*bala, pa je dozvolila da takve kreature funkcionišu kao regularna živa bića, i još održavaju svoj genetski materijal razmnožavanjem. 

– Jahačice? – ponovim ja, manje-više polusvesno, kao eho, dok dolivam vino u čaše, ovaj put još tražeći pesmu u telefonu koja će nas oraspoložiti.

– Eto, to si ti! – razgnevljeno će Miza. –Sve što kažeš, makar u jednoj reči, nova je optužba i prozivka na moj račun. Optužuješ me za mizoginiju i rodnu pristrasnost! Ne brate, ja žene VOLIM! Ako ikada ikome budeš pričao o ovom našem razgovoru, slobodno naglasi to! „Jahačice“ mi se omaklo, mislio sam na sve jahače, i muške i ženske, ali da sam rekao „tupoglavi jahači“ jahačice bi ostale nedovoljno istaknute. A ti bi mi tada i to zamerio. 

Kada se Miza ovako pravda za svoja preterivanja, a to u ovoj fazi ispijanja vina uvek čini napadajući mene, to jedino znači da nismo dosegli tačku potpune deblokade. Pouzdano znam da smo blizu, još jedna čaša, najviše dve.

Krenula je pesma iz mog telefona: „Bila je to zima pusta, pijana…“

– Svako teži uživanju, a uživanje je postizanje dobrih emocija u sebi – počinje svoja podučavanja Miza. – Generalno, postoje dva načina postizanja dobrih emocija: u sebi, sa sobom i za sebe, i postizanje dobrih emocija u svom odrazu u drugima. Znam ja da jedno bez drugog ne ide, još od kada je čovek odlučio da živi kao društveno biće, kao uostalom i za većinu drugih stvari u životu. Neko bi rekao da treba naći pravu meru između ova dva oblika uživanja, a ja mislim da treba napraviti razliku između konstruktivnog i destruktivnog uživanja, u oba načina.

– Meni sve to deluje slično – usudim se da prokomentarišem. 

– Deluje, ali nije – nastavlja Miza, pomalo zamišljeno, iz nekog razloga otupljene oštrine nastupa. – Kada nas dvojica ovako uživamo uz razgovor, vino i pesmuto je pravo uživanje za sebe, ali kada ti objaviš na društvenim mrežama to što smo pričali, to je tvoj pokušaj da uživaš u svom odrazu u drugima. Tu se pojavljuje ta famozna mera: „lajk“. Dobiješ par lajkova i misliš da uživaš u svom odrazu u drugima. No to je glupa iluzija, i kao svaka druga iluzija – destruktivna. Isto kao kada jahači/jahačice objave svoje slike sa egzotičnih putovanja. Baš je nekog briga gde su oni putovali i kako su se proveli. Može ta objava kod nekog pobuditi ljubomoru, što je čista destruktivnost sa pozicije realnih životnih interesa objavljivača, jer pre ćeš imati štetu nego korist od zavisti drugih.Neko će dati lajk iz čiste kurtoazije ili zbog očekivanja da će mu se na isti način uzvratiti kasnije, ali ti realno od toga nemaš ničega konstruktivnog za sebe. 

– Mislim da preteruješ – kažem ja – svaka komunikacija može doneti nova saznanja i iskustva, pa time biti i konstruktivna.

– Naivan si! – zaoštrava Miza svoj ton. – Konstruktivni odraz sebe u drugima postižeš jedino svojim zaista konstruktivnim dobrim delima, strpljivo, tiho i nenametljivo. To stvara uslove za realne društvene privilegije koje ti kasnije mogu obezbediti malo više pravog uživanja u sebi i za sebe. Ali danas bi svi da postignu slavu naprečac, preko noći, objavljujući stvari o sebi u kojima istinski samo oni sami uživaju, dok sve druge zabole za to. 

– Pa eto, neka je i tako, ali oni time ipak postižu neko uživanje, u sebi i za sebe. Znaš za priče i stavove da ti je džaba bilo kakvo uživanje ako drugi ne vide da ti uživaš.

– Da, to su stavovi nedotupavih i nezrelih, uživaoca u iluzijama! – nastavlja Miza oštro, ispijajući novu čašu. – Prava i najveća uživanja sakrivena su, niko ih ne vidi.

– Zar nisu i ta prava uživanja samo iluzija: dese se, prođu i nestanu? 

– Ti sad zalaziš u neku višu filozofiju – odgovara Miza nestrpljivo. – Naravno da sve nestane, kad-tad, ali u tebi ostaje trag tvojih uživanja, sećaš ih se, bar dok traješ, i uvek iznova, makar nekim delićem, možeš i dalje uživati u njima. Nasuprot tome, potreba za uživanjem u svom odrazu u drugima, ta famozna slava kojom je čovek od pamtiveka opsednut, rezultat je nečega što ja zovem „povratna psihološka sprega“: tebe impresionira neko drugi, možda pokojni velikani iz prošlosti ili neki uspešni savremenik, pa bi i ti da budeš kao oni i impresioniraš druge. Zaboravljaš da tvoji idoli nemaju ama baš nikakvog uživanja od tvog obožavanja. Ima tu i tvog preterivanja u proceni njihove veličine, uglavnom motivisane tvojom zavišću. Ja na primer, kada sedim u kafani, redovno imam utisak da jelo i piće za susednim stolom izgleda lepše nego moje, iako realno to nije tačno. Što bi rekli mi južnjaci: „U tuđega tatka pogolema patka“. 

Pomislio sam kako sve ovo što Miza priča deluje uverljivo, kako vino na njegova razmišljanja deluje stimulativno dok mene pre zatupljuje, kako mu možda pomalo zavidim zbog toga…

– Nisi mi objasnio kada uživanje u sebi i za sebe može postati destruktivno – rekoh posle kratke pauze. – Kažu da preterivanje u vinu nije baš previše konstruktivno, a za ova naša druženja uz vino kažeš da jesu konstruktivna.

– Destruktivno je kada te uživanje u sebi i za sebe liši nekih novih uživanja u budućnosti, recimo kada zbog uživanja u sebi i za sebe postaneš manje funkcionalan u realnom životu – izgubiš ugled, manje zarađuješ, rasturiš porodicu, razoriš svoj život… No to su relativne mere, ne mogu sada o tome. Ako nam ova naša druženja uz vino ne smetaju da dobro funkcionišemo u realnom životu, ona su samo konstruktivna. Mislim da iz naših razgovora, koje vino samo stimuliše, postajemo čak funkcionalniji u realnom životu – sada se Miza po prvi put nasmejao.

– A šta bi ti rekao – pitam ja – kada bih ti ja rekao da baš uživam u sebi i za sebe dok se prisećam ovih naših razgovora i beležim ono što sam zapamtio.

– Poverovao bih ti samo u slučaju kada bi to ostalo zapisano u tvom računaru, bez da to i objavljuješ – smejao se grohotom Miza. 

Otvorio sam novu buteljku vina i nalio u čaše. Kroz prozor su se videle pahulje snega kako promiču, obasjane svetlom ulične rasvete. Ćutali smo, slušajući pesmu iz telefona: „…Noćas ti moram reći da nisi sam, ima još snage u nama to dobro znam… neka te sreća i dobar vetar prati, što reka uzme, obala vrati…“

Odlično je išla uz konstruktivno uživanje u vinu i razgovoru sa Mizom, u sebi i za sebe