Verujem da može da bude bolje, ali i mladi moraju da veruju i da se zajedno borimo, poručuje mladima Anđelina Petrović, preduzetnica iz Leskovca, dok Filip Volf, programer iz istog grada, dodaje da zna da mladi žele da beže iz grada i da imaju puno razloga za to ali ako makar to već rade neka se potrude koliko mogu da se vrate jer našem gradu nije potrebno previše da zaživi.

Anđelina Petrović  nedavno je učestvovala na kampu na Vlasinskom jezeru, želeći da se poveže sa mladim ljudima i pruži im podršku, a njena motivacija za aktivizmom leži u nezadovoljstvu postojećim sistemom. Anđelina, mlada, obrazovana i veoma odgovorna devojaka, bila je najstarija na kampu i prvi mah se najpre radovala radionicima o politici, ali ispostavilo se da su sve radionice bile zanimljive.

„Prijavila  sam se za kamp na Vlasinskom jezeru da bi stupila u kontakt sa mladim ljudima, zato što mislim da budućnost počiva na njima i da oni najviše drže stvari u svojim rukama, da im dam podršku i da naučim nove stvari kao što su kako da mobilizujemo ljude, kako da pokrenemo ljude u našoj zajednici, kako da se ostvarimo u polju političkog aktivizma, ali i pisanju projekata“, rekla nam je Anđelina, koja je prethodno imala iskustva u stranačkom aktivizmu i svakodnevno se bavi razgovorima sa ljudima, ohrabrujući ih da se bore za svoje stavove.

Nezadovoljna je ovim sistemom, dodaje, jer vidi mnoge ljude koji pate. Iako ima svoju firmu, svesna je da mnogi iz njene generacije nisu imali tu sreću. Redovna je na protestima maturanata i studenata, jer, i ona je donedavno bila student.

„Ovaj sistem mora da se menja, jer vidim korupciju i kriminal na svakom koraku. Želim da budem deo promene, jer meni ne može da bude dobro ako mom društvu nije dobro,“ objašnjava dok razgovara razložno i smireno.

„Kao prava političarka“, mislim dok je pažljivo slušam u jednom leskovačkom kafiću.

Priznaje da je često razmišljala o odlasku iz zemlje ali ljubav prema svom rodnom mestu i aktivizam su je zadržali.

„Lično jesam pomišljala više puta ali me ljubav prema ovom mestu zadrži uvek ovde i takođe aktivizam koji je bitan deo svačijeg života jer to nekako uđe u krv. Imam puno društva koje je otišlo, mislim da je 90 posto mog društva otišlo, naravno u međuvremenu sam našla novo ali i dalje je veliki deo van Srbije ili bar van Leskovca. Nedostaju mi“, priznaje Anđelina.

Anđelina dodaje da je važno da mediji približe teme mladima i da im pruže priliku da se njihov glas čuje u društvu.

„Mladi nisu trebali da blokiraju školu da bi se njihov glas čuo, mislim da su mediji ti koji prvi treba da priđu mladima zato što mladima je nekad potrebno da ih neko pogura“, zaključuje ona.

Volela bi da zna šta mladi, zapravo, oni od 17, 18 i 19 godina, misle i koji su njihovi stavovi na globalne teme, na teme u lokalnoj zajednici, državi i da bi trebali malo više da čujemo njihov glas, kao i da bi oni trebalo da budu uključeni u donošenje odluka zato što su možda i najbitniji deo društva.

Anđelina je u svom rodnom gradu Leskovcu, prisutna na svim političkim, ali kulturnim i zabavnim događajima, pa je zato čude rezultati ankete Jugmedie, o kojoj joj pričam, a u kojoj dominira nezainteresovanost.

Ipak, uočava problem nedostatka kvalitetnih sadržaja za mlade, prostora gde bi mogli da se druže, igraju igre, organizuju raznorazne turnire koji bi imali humanitarni karakter i naglašava da je ekologija mnogo bitna i da o tome, i mi iz medija, treba da dižemo svest a da su mladi su ti koji taj problem razumeju najviše.

Filip Volf, programer i stručnjak za sajber bezbednost, koji se vratio u Leskovac nakon što je par godina proveo u Novom Sadu i Beogradu, momak koga bukvalno „mesto ne drži“ i koji se nama dvema slučajno pridružio, videvši nas u prolazu.

„Nisam sve uspeo da kaže u intervju na Vlasini. Mogu li još nešto za Jugmedu, pita ovaj svetsrani mladi čovek, koji se u ovom razgovoru nervira zbog „apatičnosti mladih i zbog toga što nemaju prilike za lični razvoj.

„Mladi u Leskovcu žive beznadežno, apatično i beznadežno zato što nemaju nikakve mogućnosti da se usavršavaju, niti imaju mogućnost da zarade za sebe, volonterski, kulturno smo zaostali, nemamo nikakva dešavanja, imamo možda neke galerije ali nemamo nikakva kulturološka dešavanja“, objašnjava Filip žustro, uz snažnu gestakulaciju rukama.

Gleda svoj grad i kaže da vidi da gubi talente jer mladi nemaju gde da se vrate nakon školovanja.

„Najveći problem je takođe što ovde ima puno pametnih i Leskovac je strašan po odlivu mozgova i velike korporacije u mom sektoru IT, otvaraju grane u Nišu na primer, što kao sunđer pokupi sve Leskovčane a Leskovac ostane bez tih kvalitetnih korporativnih grana koje bi u mom sektoru dale u nekom drugom sektoru i samim tim gubi i mlade talente koji bi mogli da naprave novac i da zapravo i donesu i naprave veću promenu jer potrebne su i finansije da bi neko želeo da ostane i živi u svom gradu, i da odu da se školuju na stranu nemaju gde da se vrate da rade ovde“ ističe Filip, govoreći o problemu odliva mozgova koji pogađa Leskovac.

Primećujuemo da se Filip ponavlja, pa skraćujemo razgovor, uz obećanje da ćemo o tome razgovarati u jednoj od emisija u studiju našeg portala. Ipak, povalja: „Ako ovaj snažan pokret propadne, ja odlazim iz Leskovca, sada preko granice, najverovatnije u NoviZeland kod prijatelja“,priča dok ga obe posmtramo tužno.

Pozdravljamo se pre nego što molim za zajedničku fotografiju, ali oboje odbijaju iz nekih svojih razloga.