Konačno je stigao papir iz Ministarstva građevine koji kaže da mini hidroelektrane neće biti. A onda su činovnici iz opštine Vlasotinca krenuli da proglašavaju pobedu. Izašlo je smešno saopštenje o tome ko je na čelu nečega, što bi, valjda, trebalo da ima neki značaj.

I da se razumemo, nema to veze samo sa ovom vlašću. I da se razumemo, ti činovnici su pripadali i prethodnim vlastima. I da se razumemo, ti činovnici će pripadati i budućim vlastima.

Ali, postoji ono, ALI! što se izdešavalo od trenutka mog gostovanja na JugMedia TV što je bio simboličan početak naše borbe.

Kada je predstavnik opštine, poslat od strane službe sa odnose sa javnošću, grčevito zastupao stav da Rupska reka mora da se strpa u cev.

I kada smo mi, pripadnici „Bitke za Vlasinu“, koji osim što volimo svoju zemlju, nikakav interes od svega ovoga nemamo, proglašeni, gle čuda, mešetarima koji vuku na stranu ONIH koji bi da ruše OVE. A ONI su pripadali OVIMA, ili OVI su pripadali ONIMA. I sve je to nebitno sada osim jedne stvari: mini hidrocentrale na Rupskoj reci biti neće, a Dadince je uvršteno na karti Evrope koje su posetili mnogi ljudi od kojih neki nisu ni čuli za Leskovac, a kamoli za Vlasotince.

Ne verujem da mlada italijanka Anjeze zna uopšte gde je Leskovac i da u njemu gostuje gola pevaljka Jelena Karleuša na koju kaplju bale muškaraca a žene guraju svoje kćeri da liče na nju: sa izbačenim si*a, mesom na izvolte (samo za odabrane), pa da i one, jednom, eto, pune stadion koji ničemu neće služiti. Niti iko od mladih ljudi zna više i za čuvenog Šurdu kome je scenarista (koji geografski nije odadle), odredio da je iz, nekada, lepog mestašca na Jugu Srbije.

Bio je Leskovac jednom mesto tekstila, Nevene, Zdravlja, roštilja i paprike.

Bilo je nekada Vlasotince mesto koje je inspirisalo da nastane priča o čuvenom Šurdi.

Mene su kao klinca na jednoj radnoj akcijiji zvali paprikar, iako je Vlasotince mesto koje na tom malom geografskom parčetu nije sebe smatralo paprikarskim krajem. Bila je to varošica na kome su se sudarali Moravci i Planinci: jedni su donosili papriku, paradajz, pšenicu, a drugi krompir i jaganjce. Varošani su trgovali i sa jednima i drugima tako da su ih, verovatno, iz tog razloga zvali i „Jevrejima“. Legenda kaže: uzimali bi ovce, prodavali kožu, i kupovali dve ovce; a onda bi ulagali u vinograde, banke ili u tekstil.

Bilo kako bilo, bio je to sistem ponude i potražnje. Čaršije su živele i napredovale.

Bilo je tu, u jeku Velikog rata, i lifaranata toga doba.  Ponešeni lakom zaradom, prodavali su kartonske opanke srpskoj vojsci, kao i ovim zadnjem nesrećnom, gde su neki prodavali cigarete.

Ali početkom drugog rata, dođoše njihovi ideološki neprijatelji da donesu kosmičku pravdu, pa postreljaše sve što je bilo misaono i mirisalo na znanje izvan partijskih parola.

I sada: tu smo, gde smo.

Sa znanjem korišćenja copy-paste, da bi se zalepilo na Fejsbuk gde neko traži.

A mi, manjina, branimo poslednje patrljke što su nam dedovi ostavili.

Potomci partizana, u selu koje se smatralo četničkim jer su Kraljevinu Jugoslaviju smatrali svojom otadžbinom.

I u kome je spomenik sa dugim spiskom streljanih ljudi.

A ispod njega reka od koje zavise poslednji stanovnici toga sela.

Kome je podrška stizala sa svih krajeva sveta osim iz Vlasotinca i Leskovca.

Očigledno da nisu imali vreme da ispeku kifle i odnesu na barikade.

Ili da nedeljom odu i kupe vino i sir od ljudi na barikadama koji od toga žive.

Da poslušaju, sada već internetom poznatog harmonikaša, Zorana.

Ali Užice, Sombor, Zrenjanin, Novi Sad, Niš, Pirot, Beograd, Sarajevo, Konjic…ili Verona su svakako mnogo bliži, pa je lako tim ljudima da skoknu. A ne kao Leskovčani i Vlasotinčani koji žive daleko.

Verovatno čekaju da JK dođe, održi koncert na novo igralište, otvori aerodrUm u Leskovac, pa da onda uvate avionsku linijuju do Dadince.

Do tada ostaje amdministratorima Opština Vlasotinca i Leskovca da se izjasne oko potencijalnog rudnika zlata i bakra koji se planira u slivu reke Vlasine, tačnije selu Brod, opština Crna Trava.

Istraživanje je dobila firma Golden Age resourses, sa brojem zaposlenih 0 (nula), obrtnom imovinom 0 (nula) i kapitalom 0 (nula).

(https://www.companywall.rs/firma/golden-age-resources-doo/MMzdgEKq)

Tražiće naše zlato, koje za nas, koji smo iz tog kraja, nije pod zemljom već nad zemljom.

A pod zemljom je voda koju zovu Vlasinska rosa.

A oni koji se malo razumeju u hemiju kažu da će naša turistička šansa da liči budućnost Bora i Majdanpeka.

Vlasinom će teći cijanovodonična kiselina, ulivaće se u Moravu, a odatle će narod da zaliva leje paradajza i paprike koje će završavati na vaše astale.

Dakle, Predsednici opština Vlasotince, Crne Trave, Surdulice;  Gradonačelniče Leskovac; partijski funkcioneri svih stranaka sa Juga Srbije: da li ste znali za ovo ili nije u vašoj nadležnosti? Ako niste znali-šta kažete sada?

Da li je Vlasina koja važi kao područje sa najkvalitetnijom vodom i netaknutom prirodom osuđena na cijanovodoničnu kiselinu od strane onih koji su večito gladni, ili ste i vi malo macnuli iz tanjira?

Pa da ga jebem, što bi rekao naš narod, bitno da nesam gladan.

I Post sciptum za kraj:

Na JugMediji sam napisao tekst o ratnom vojnom invalidu Ferenc Totu.

https://jugmedia.rs/nece-narod-nista-pozlatiti-dragi-moj-dr-lazo/

Slabo se narod otvorio. Čovek preživljava dan za danom.

Pokažite svoj patriotitam tamo gde mu je mesto.