Nedavno je u Narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu održana promocija knjige „Blaga reč“ Negoslave Stanojević, čiji je podnaslov: Baba-Grozdine priče iz Zaplanja. To je samo bio povod za razgovor sa uglednom spisateljicom i novinarkom iz Niša, koja je govor svojih predaka iz Donjeg Prisjana uzdigla do književnih visina.

Pitali smo Negoslavu kakvi su joj prvi utisci sa promocije njene druge knjige na zaplanjskom poddijalektu.

„Meni je srce puno, najpre stoga što smo uspeli da u ovo koronozno vreme silnih ograničenja, organizujemo jedan kulturni događaj sa velikim brojem ljudi, a zatim i što su ti ljudi izašli iz sale sa osmesima na licu. Doduše, bilo je i onih koji nisu uspeli da suzdrže suze, pod naletom sećanja na njihove dane u selima za koje ih vežu koreni“, podelila je impresije Negoslava Stanojević.

Spisateljica je govorila o svojim koleginicama učesnicama promocije, koje su svojevremeno uticale na nju da počne pisanje na dijalekatu, o pesnikinji Violeti Jović i novinarki Jadranki Tasić.

„Violetina antologijska pesma „Rabota žensku dušu odmara“ bila je inicijalna kapisla da se i sama oglasim na dijalektu, a taman sam počela da posustajem sa zaplanjskim govorenjem i pisanjem, Jadranka je svojim emisijama na Niškoj televiziji pokrenula i neka događanja koja sa televizijom nemaju mnogo veza, na primer, štampanje knjige. Uz njih dve sjajne, izuzetno veliku ulogu u tome da promocija „Blage reči“ bude savršeno organizovana odigrale su Sonja Šuković,
direktorka Biblioteke, i Emilija Radmilović, koja je kao moderator zaslužila sve aplauze i pohvale, ne samo moje, već i publike “, objasnila je Negoslava Stanojević.

Naša sagovornica je govorila i kako je reagovala publika, a to je pitanje koje se nameće nakon svake promocije.

„Jedino neslaganje koje se čulo tokom promocije jeste oko budućnosti zaplanjskog dijalekta: iz publike je bilo i tvrdnji da nije tako sumorna, ali i potvrde moje bojazni da jeste, s primerima sela u drugim delovima Srbije, koja takođe nestaju. Bila bih neizmerno srećna kada bi se ispostavilo da ja nisam u pravu. I da će moj maternji dijalekt živeti dugo s obzirom da je posle nas“, primećuje Stanojevićeva.

Za kraj, s obzirom da је nespretna objava Filološke gimnazije u Beogradu uzburkala javnost, pitali smo Negoslavu, kao autora koji neguje dijelekat, šta misli o tom problem.

„Nije važno da li si na severu ove zemlje ili si s njenog juga, da li „razvlačiš“ pravilni lalinski ili brzaš na sva tri padeža nekog južnog dijalekta ili si pak imao sreće da se rodiš u kraju u kojem se priča najčistiji standardni srpski ili barem onde gde se govori tako da nikome ne daješ povoda da ismeva tvoj govor – važno je samo da ne ismevaš ničiji naglasak, ničiji padež i ničije brzanje ili otezanje. Jer, to nije samo dokaz tvoje pristojnosti, već i svedočanstvo o tome da znaš šta je šta u govoru tvog naroda, šta je utkano u nečija tri padeža i kako to da neki ljudi onako lako s književnog, koji je u stvari standardni jezik, prelaze na dijalekt, što je takođe književni, samo na području na kojem se njime govori“, zaključila je Negoslava Stanojević.