Ljubica Stanković iz sela Balinovce kod Vladičinog Hana, ima 91 godinu i raduje se životu kao od prvog dana. Vedra je, vesela i razgovorljiva. U očima joj mladalački sjaj, a u kosi seda sedu stiže. I zdravlje je dobro služi. Doduše ima malo problema sa visokim krvnim pritiskom ali ga propisanom terapijom drži pod kontrolom. Pije lekove i za srce koje s vremena na vreme zna da ubrza svoj rad.

Pa ipak ova vremešna žena se ne odvaja od svog štapa.On joj je najbolji drug. Uz nju je i kada niže papriku, plete vence od belog i crnog luka i kada ranom zorom ide da polije baštu izvorskom vodom koju imaju u izobilju.Vodu je njen sin doveo sa planine Kukavica. Uspeo je da je sakupi sa pet izvora i dovede do njive.

Život je lep i u 91. godini

Baba Ljubica kaže za svoj život da je bio svakakav, ali da u ovim godinama najbolje živi. Sinovljeva porodica sa kojom živi je čuva i pazi i njoj je puno srce zbog toga. Posebno je ponosna na svoje potomstvo. I danju i noću zhvaljuje Bogu što joj ih je podario u tolikom broju.

“Mi slavimo Đurđevdan. Da te frlji gospod na t,j dn samo da vidiš koj mi sve dođe. Imamo oko četere,s gosta. K,d ulegnem u sobu vidim da je sve toj moje potomstvo. Tolko gi imam da ne može jedna soba da gi sabere. Gledam gi, gledam pa ne mogu da gi se nagledam. A moji unuci terav šegu sa,s mene i svi oćev da me slikav. Sa,s mene najviše vreme provodiv moje dve paraunuke Lana i Jelena. Ova starija k,d jede neko kolače obavezno mi donese i rekne: Uzni babo!. A ja se od on,j blag reč odma zasitim i reknem vu:Ti ručkaj sine babino! Baba je sita!” “, priča Ljubica.

Iako se čitavog života bavila poljoprivredom ona je uvek imala vremena da pričuva svoje unuke. Svima njima pričala je priče koje su njoj baba i deda pričali u detinjstvu. Njene priče su bile toliko lepe da je nekima pomoću njih uspela da istera strah od grmljavine.

“Kd sevne i zagrmi ja gi vikam nese plašete toj deda Bog na nebo vozi konjska kola. K,d gi brgo potera kola onda grmi, a k,d pucne sa,s dizgini onda seva. Od t,g nijedno dete se više neje plašilo od grmljavinu. I k,d je grmelo jako oni su se igrali. Samo dođev da pitav k,d će deda Bog da prestane da vozi kola”, priča Ljubica.

Srećna tokom čitavog života

Ovoj vrisprenoj starici se u životu potrefio i dobar bračni drug sa kojim je dugo živela u ljubavi i slozi.

“Za mojega domaćina udala sam se u 21. godinu. Tatko me odade za njega. On je bija petnaesti koj je došja da me traži. Pre njega svi koji su došli da me traživ, moj tatko gi je našja manu. Te ne valja što je voda doleko, te vrlo mesto, te ovoj, te onoj. E k,d se udado dve godine sam čekala da dođe iz vojsku. I za toj vreme što sam sedela sama loš reč ne mi se je čuja. Slagali smo se. I uvek smo znali koj kude je i zašto je otišja. I bili smo napredni. Mnogo smo sticali”, priča Ljubica.

Ljubica tvrdi i da je imala mnogo sreće u životu. Zhvaljujući toj Božanskoj sreći ona je u sedamdesetoj godini preživela ujed pet stršljenova u glavu. Ostala je živa zahvaljujući pravovremenoj intervenciji lekara u Vranju i Surdulici.

“Ni t,g kao ni s,g Bog me još neće tamo. Desi mi se da i s,g pođem na tamo ali me vrnev otuda. Vikav idi si ti još nesi za kude nas. Možda me nećev zatoj što sam ogrubela i ostarela. Sinko moj i tamo se mlogo raboti. Možda će me uznev k,d mi novi zubi porasnev”, priča Ljubica kroz šalu, a bistre oči joj krasi vragolasti pogled.