Tamo gde se bistra planinska voda iz na desetine izvora spaja u reku, tamo gde voće raste i iz kamena, tamo gde sunce sija i leti i zimi, tamo gde vazduh rezni, tamo gde se prepliću istorija i legende, tamo odakle se Leskovac i leskovačka kotlina vide kao na dlanu, tamo se nalazi selo Babičko, jedno od najlepših srpskih sela po geografskom položaju, selo po čijem je imenu gora iza njega dobila naziv Babička gora.

Do pre 50 godina Babičko je bilo poznato po uzgoju stoke, lovu, drvosečama i voćarstvu, a onda je postala popularna malina, pa je celo selo podizalo malinjake, pa je opet Babičko imalo najlepše i najukusnije maline, tamo na padinama Babičke gore.

This slideshow requires JavaScript.

Babičko je na nadmorskoj visini od preko 650 metara

„Danas nismo poznati ni po čemu“, kažu retki meštani starijih godina koji promaknu napuštenim sokacima.

Selo Babičko danas je primer zapuštenih srpskih sela, sela koja kopne bez svojih žitelja, sela čije staze i sokake polako pokriva žbunje. Po poslednjem popisu iz 2011. godine ovde je živelo 350 stanovnika, sada ih je pet puta manje.

„Nema omladine, nema dece, putevi su nam pusti. Prođe tek po koji stariji čovek. Šteta, a ovde se sve rađa, naša zemlja je mnogo plodna“, priča baka Stojanka Jović koja živi sa suprugom, a njihovo dvoje dece davno je otišlo iz Babičko.

Kuće u Babičkom su u centru gusto zbijene i zidane su u moravskom stilu

Seobe se krenule mnogo ranije, mnogo pre 2011. jer 1971. godine ovde je živelo 1258 stanovnika. Lokalni paroh otac Novica kaže da su se seobe odvijale u talasima, a da je poslednji primetio pre 5 do 6 godina.

„Posle svake sahrane zatvori se još po jedna kuća“, kaže tužno.

Baka Stojanka za poslednje seobe krivi fabrike u Leskovcu.

This slideshow requires JavaScript.

„I ono malo mladih što beše ode u neke jure da radi, pa dolaze samo za vikend, ali ne i zimi. Sada me strah uveče da prođem sama pustim selom“.

Ostalo je ovde, doduše, nekoliko mlađih porodica jer četvoro dece ima u četvororazrednoj školi.

„I mi ćemo da odemo. Zašto bismo ostali? Ukinuli su nam autobus, put propada, selo nema noćno osvetljenje, malinjake uhvatila neka bolest…“, nabraja mlađa žena dok, zbog nečega ljuta, vuče dečačića za ruku.

Mlađi muškarac čiju kuću ciljano nalazimo u jednoj od nekoliko mahala drugačije misli od svoje komšinice.

Pored izvora su snopovi lekovitih trava i biljaka jedne vrste, tamo prema planini pojasevi drugačijeg lekovitog i mirišljavog bilja.

„Svi neka odu, mi nećemo, jer celo selo je naše“, priča u šali.

On je sa dvoje dece, suprugom i roditeljima primer kako se može živeti isključivo od plodova rada u planinskom selu.

„Uvek za prodaju imam po dve krave i dva bika, po pet svinja, maline imam na dva hektara, višnje na hektar, jagode na isto toliko, šljive ne znam i sam koliko. Sve to prodajem i od toga živimo“, priča.

A kada se letina pokupi on sa ocem ode tamo prema planini i po mesec dana, kako kaže, drvari, pa mu kupci ogrevnog drva dođu kod kuće i preprodaju dalje.

Babičko je bilo poznato i po vinogorju

Istim pogledom selo Babičko gledaju i desetak povratnika, oni čiji su još očevi otišli iz ovog sela, uglavnom iz Niša i Leskovca.

Jedna od njih je i Aca Veselinović iz Leskovca. On je nasledio kuću kovanicu od dede sa imanjem, koju je zidao njegov pradeda. Sada je svakog vikenda u Babičkom.

„Obnavljam kuću polako jer želim da bude obnovljena od origanalnog materijala a do njega se teško dolazi jer je retkost na tržištu. Želim da joj vratim stari sjaj“, priča.

Iako na ove ljude peostali meštani ne gledaju ozbiljno, oni, priča naš mladi sagovornik, imaju ozbiljne namere.

Babičko je dobilo ime po babi koja se sa velikom porodicom u vreme Turaka prva ovde doselila, pa je kasnije spajanjem reči – baba i čuka, selo dobilo današnje ime. (legenda)

„Moj osećaj da imam kuću u selu u predivnoj prirodi i sa predivnim pogledom je osećaj da sam veoma bogat čovek iako je kuća sa još jednim objektom u lošem stanju. Prosto, ja želim da svakog vikenda pobegnem iz grada sa porodicom i ovde uživam“, priča.

Njegova i priča još desetak povratnika koji obnavljaju ognjišta svojih predaka ima još jednu pozadinu, a to je da od Babičkog naprave etno selo.

„Zašto mogu sela po celoj Srbiji jedino je to bauk za jug Srbije. Babičko je idealno selo za seoski turizam jer je od autoputa udaljeno samo 9 kilometara, od petlje kod Brestovca  14, a od Leskovca 20 kilometara“, priča sa žarom Aca.

This slideshow requires JavaScript.

Babičko je puno divljači

Računaju najpre na putnike koji idu za Grčku, ali i čekaju da završe renoviranje starih kuća.

U međuvremnu planiraju da naprave ekološko udruženje kako bi konkurisali kod stranih i domaćih fondova za obnovu infrastrukture.

U Babičkom nema ni jedne jedine sijalice kao ulično osvetljenje

Pored prirodnih lepota, Babičko je bogato i istorijom. U svom ataru ima staru crkvicu Svete Trojice koja je obnovljena na temlejima nekadašenje manastirke crkve i koja je sada dobila status manastira. Gore prema Babičkoj Gori iznad koje se nadvija Suva planina, meštani pričaju da se nalaze zidine još iz rimskih vremena, bar tako su čuli od arheologa.

A baka Stojanka Jović se priseća kako je nekada bilo, kada se ona tu udala 1969. godine.

„Porodica moga muža je tada držala bilijar klub, pa omladina dođe sa svih strana. Bile tri prodavnice, puno selo pa kada se uveče vraćamo sa njiva i livada na putevima po 20 u grupama, a za praznike slavlja i igranke pored Partizanskog doma. Sada čoveka ne sretneš usput“.

Propao Partizanski dom

Novpridošlice u rodni kraj svojih očeva često pominju tu ruiniranu zgrdau Partizanskog doma i želju da se on obnovi u znak sećanja na čuveni Babički odred.

Ovde na ovom suncem okupanom prostoru sudarju se tuga, vera, nada i ideje u svetlu stalnih odlazaka i povratka prirodi i selu iz gradova punih smoga.

Samo je pitanje da li će ovi sa entuzijazmom izdražati tešku i mučnu bitku oko ideje etno sela ili će se zadovoljiti svojim obnovljenim kućama i okućnicima, pa ćr Babičko umesto etno sela postati vikend selo.